Nova iskra

И С К Р А

БРОЈ 12.

управљао према укусу свога времена, него је радио онако, како му је његов дар налагао, чиме је опет цео холандски народ и његов дух добио видљива израза у Рембрантовим сликама, као што су и сви велики уметници осталих народа били израз националног духа и особина својих народа. Његове боје, којима се он помаже да да израза својим представама, нису тако оштро једне од других одељене; код њега нема локалних тонова, него су, због светлости и сенке, ти прелази из једне боје у другу увек нежни, ради чега се све слива у једну заокругљену целину, у један једноставни тон. Нарочито је умео представљати ону полутаму која се код њега пење до појетичке висине. Контуре представљених предмета су увек заобљене ; оне се често пута губе у позађу, те му стога и цртеж није свагда коректан. Из истих разлога он се у последњим годинама врло мало служио кичицом , него лопатицом којом је боју у дебелим слојевима на платно преносио. И ако су његови радови многобројни, ипак се они поглавито своде на појетичко решавање проблема светлосних појава, час на пољу, под ведрим небом, час у полумрачној соби; час поред лојанице, час у гробном или тамничком мраку. У томе је Рембрант био и остао најјачи, и тој појезији на његовим радовима ми ћемо сејош увек дивити. Ну, ма како и ма колико биле слике приступачне и широј публили, ипак су оне, због тога што се у појединачним комадима налазе, ипак ограничене на мањи број посматралаца, него ли што је по случај са бакрорезом, коју је вештину Рембрант са великим успехом неговао. Али нама не достаје времена и простора да ма и о најважнијим његовим делима проговоримо. Ко пак жели да нешто више сазна о раду Рембрантову, може доста публикација и репродукција (чак и у боји) његових дела наћи у библиотеци Народног Музеја;" а осим тога и у монументалном делу ЛУ"Пће1т-а Вос1е-а: 1Уоеиуге сотр1е! с!е КетћгапсИ;, 1;оте I —V, Рапз, 1897—1901, које се налази и у нашој Народној Библиотеци иод Бр. 30246|Со1., у коме су до сада публиковане само слике Рембрантове, чији број износи на 400 комада, а које су на најсавршенији начин (хелиогравира) репродуковане. — Управи Нар. Библиотеке можемо само честитати, што је и овакво једно дело набавила; јер, у оскудици оригинала и веће галерије слика, испитиваоци и поштоваоци праве уметности биће јој захвални на оваквим делама, желећи да се и у будуће таква дела набављају.

Ипак не могу завршити ово неколико речи о Рембранту, а да не упоредим данашње наше уметничке прилике са ондашњим холандским. Иа да ли се сме на то и помишљати, а камо ли учинити ? Ја мислим да смемо и можемо. Из овог кратког прегледа. могло се видети, како су холандски уметници створили холандско национално сликарство. Пут, којим су они ишли, ми смо мало пре показали; а тим истим путем пошли су данас уметници свих других народа, сем иаших уметника. Ја сам већ другом приликом указао на погрешке наших уметника, а на овоме месту понављам само толиј-со , да наши уметници, овакви какви су данас, неће никад моћи створити националну српску уметност. Међутим сав наш рад мора баш данас бити управљен овим правцем, јер и ако не будемо успели, а то се и не може, створити националну српску уметност и културу сад одмах, онда ћемо својим радом у том правцу бар нрипремити земљиште за наше последнике. Наши уметници то могу пре и лакше иостићи него ма ко други од нас, али им се треба одрећи Беча, Минхена, Париза, Рима и т. д. па пригрлити своју грудву земље и оно што је на њој, те то и обрађивати. Посао је тежак, он је огроман ; али нека наши уметници и то знају, да ће са таквим радом нре постићи усиех и очувати своје име потомству, пего ли на оном

међународном пољу, за чију смо утакмицу ми данас и сувише слаби, а да не подлегнемо туђем утицају, да не утонемо у туђе море. Д -р Милоје М- Вдсић

^есеље јутро

врда постеља а хладна соба. Изломио ме тежак сан .... Пренем се ... . Гледам .... Јесење доба.... Свануо влажан, мрачан дан .... Ниско се магле спустиле с?ре; Окисла земља, рђав пут .... Две женске некуд улицом журе, Држећи руком блатав скут. Знам откуд иду, у какву греху Душа им плива. Да, све знам; Ноћ посвећују шали и смеху, Да сносе дању бол и срам .... И, у заблуди, раскршћу журе, Држећи руком блатав скут .... Нек сипа киша из магле суре, Њих циљу води рђав пут .... Врањв. димитрије хдџи-микић

Ј&атк 1/1 ет/с н — п^еема у прози јМихајло јМклановкћ

уж јој је погинуо бранећи часни крст, бранећи домовину. Кажу, кад је био на самртном часу, да ју је заклео да пази на једињка као на зенице очију својих; да га учи свему што је добро и племенито, а за највише да живи за домовину.... И кад он умре, она остаде сама саморана, да са нејаким сином проводи своје трудне дане ... А син јој био љепши и од зоре и бијела дана, та љепши је био од сунца, звијезда, од свега ! Нико не би рекао да је то дијете једне просте, једне сироте Српкиње, већ да је то право вилинско чедо. Хранила мајка своје једино чедо,