Nova iskra

БРОЈ 12.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 3 69.

св °ју узданицу, али не хранила ни медом ни шећером, не одијевала овилом ни кадиФом, не умивала му лице ни ђулсом ни млијеком — хранила га, одијевала и умивала уз преслицу и десницу руку, како се то обично чини и са осталом сиротом дјецом у сиротим домовима .... Оно јој било све на овом свијету, све благо њезино био јој њезин нејаки Живота. Крштено му име Красимир, али мајка од велике милоште предјела му име и зове га Живота. „Ти си мој живот, Живота мили!" — говорила она кад му је тепала, а он би је тада својим малим њежним ручицама почео миловати по лицу, по врату, свуда.... Мајка се топила од милина, гледајући како јој чедо из дана у дан све то више напредује и јача... Дјетиња љепота рашчула се свуда, у далеким крајевима. Једнога дана ступи у њезину скромну кућицу једна богато одјевена госпођа., застаде мајку да држи дијете на прсима и тихо рече: — Јеси ли ти мајка тога дјетета? Она је погледа ватрено у њезине упале очи и озбиљно рече: — Јесам, госпођо! Ја сам мајка овога дјетета, а што то ниташ? Да нијеси којом несрећом имала сина, па изгубила, или. . . . Госпођа јој не даде даље да говори и поче тихо, више жалостиво: — Ја сам жена врло богата, богата тако да сама не знам колико имам блага; али мене Бог није одарио дјецом, те стога нијесам никада задовољна, све ми нешто, и крај толикога богаства, недостаје. Ја сам чула за љепоту твога сина, чула сам и за твоју несрећну сиротињу, стога дођох до тебе, да ти речем ово: ако хоћеш да те

усрећим, поклони ми то дијете, па да будеш срећна и честита. Даћу ти свега што ти душа зажели, даћу ти пола имања свога, или не. . .. реци шта хоћеш да ти дам, даћу ти ! Мајка се грохотом насмија; објема рукама загрли јединче своје, пољуби га жарко, ватрено, и одважно рече: — Свијетла госпођо! Како и сама видиш, ја сам жена сирота, врло сирота, можда нема веће сироте од мене. Ја немам никога да ми помаже, сама радим сама се прехрањујем; што год имам све је у овом дјетету, све благо моје, госпоство и срећа моја је у овом дјетету. Ти, свијетла госпођо, иштеш од мене оно, што ти ја никада.. . запамти госпођо. . . никада не могу дати. На част теби благо и госпоство твоје, ја волим ово своје благо! Иди, госпођо, закуцај на која друга врата, можда ће се наћи некакова не мајка, већ јнемајка! . .. Ја, како рекох, не требам већег блага, јер нема већег блага од овога! — И поново, свом љубављу добре мајке, објема рукама приви чедо своје, једину наду своју, уз вреле груди своје. . . . Госпођа преблијеђе и као да се заиесе у својим мислима. Дуго је стајала тако, као да ју је ко приковао, и нијемо посматрала час мајку, час дијете, дубоко уздахну и оде.

Нрошло неколико година. Живота стао на ноге јуначке, опасао се мушком снагом, ради и пјева, пјева и ради. . . . Његова добра мајка пуна среће и блаженства., па ипак стријепи на сваком кораку његову. . . . Једнога дана сједе њих двоје, једно уз друго, и слагко^се о нечем разговарају. . . . У томеј њихову разговору

шИт шшш Ш'-

Ш' ■

Р. ОТЕНФЕЛД

БАДЊН ДАН У ДАЛМАЦИЈИ