Nova iskra

- 299 —

нешто празно; изгледало јој је, да јој тога даиа нешто недоотаје. Њена мајка, видећи је тако сетну и забрипуту, усиљаваше се да је развесели, говорећи јој о удадби, јер је знала да је то разведрава; али Клара машући главом рече: — Не још, мајко, још не! Прође и година. Лето је било врло леио, а јесен нривуче путнике, да се диве величанственој лепоти Вогеза. Напослетку зима покри планину својим великим, белим покривачем. Ну при свем том посете кикако не престајаху у „Веселом Пребивалишту", у коме се скупљаху просиоци Еларини, које је она ненрестано одбијала, мислећи само о ономе непознатом, кога је незнаио љубила. Поиекад се са њених усана отрзало име Јована Вардија. Није ли

беху увела но високим шумама. Зашто је била лишена своје свакидашљо ките у оно време, кад је још могло бити у планини овог племенитог цвећа ?! Клари је било веома тегако! Надала се и очекивала, али то беше узалуд. Једне вечери, у салону, рече нагло неки гост господину и госиођи Велиери: — Збиља, знате ли да је умро Јоваи Вардија? — Умро ?! . . . Тако млад ! . .. Сиромах дечко! узвикну зачуђено господин Белиери. — Он је био врло слабог здравља, а осим тога изгледа као да га је од пре годину дана почела мало но мало упропашћивати љубавна мука. 'Го ми рече један од

УлАЗАК У МАНАСТИР ТрЕСКАВАЦ

тај тајни пошиљалац баш он, чије црне очи беху тако благе и тако лепе; он, који ју је тако дуго посматрао. VI. Клара се трудила, да то сазна. Али како 1 Јован није више долазио у њихову кућу, у коју су га еамо једном позвали, из просте учтивости. Једне јој се вечери, у маленој јеловој шуми, у којој се она често бавила, учини као да га је опазила, како је иосматра, али је он одмах иобегао, чим га је спазила. Кад дође пролеће, почело је онет дете да долази са китом ћурђевка у руци, али као и ире тако и сад није никако говорило од кога је. Узимајући тада киту, Клара се по каткад не могаше уздржати од суза. Једнога дана она узалуд очекиваше киту. Дете се више не појави. 1\1е1;у тим бела ћурђевкова звонца још не

закупаца мога добра, чија је кућа у планиии близу Вардијеве. Клара не чу ове последње речи. Уши јој од једном зазујагае, а пред очи јој дође мрак. Сад јој је било јасно загато је од једаред престала добијати ђурђевак. Она наде онесвешћеиа. VII. У најусамљенијем крају ремирмонског гробља налази се један врло скромаи гроб, иа чијем је споменику урезан овај кратак натпис: ,,Јован Вардија". У мају и јуиу расте на том гробу ђурђевак. При најмањем ветрићу његова звонца затрепере распростирући по ваздуху свој изврсан мирис. Оваке вечери ту долази једна млада женска обучена у црно, као каква удовица дубоко замигаљена.