Nova iskra

п критичког разумевања нрошлости нађе евога одјека и у уметноети. Антика беше веома једнобојна, отуда се онет норађа жудња за шареним; она беше хладиа и без израза, који су срцу, говорили с тога се почиње чезнути за нечим интимним и новерљивим. Она бешо тако грчка, тако строга и незнабожачка, отуда се јавља страена чежња за печим хришћанским, и за наивним детињским веровањем. Ва време ратова за ослобођењо нојави со и у овом правцу јака струја, која је енажно нрипомогла пронаети класицизма. Невоља беше научила молити се Богу. У оним годинама нонижења заборави младеж сасвим на античке ^зоре. У мосто грчких статуа сликарство обожава старе италијанеке слике. Мадоне и мотиви из Новога Завета освојише себи место у сликама ово енохе. Прилико су се иоступно измениле. Она Немачка, „којд лежи у стручку лотосова цвета" и нодаје се ве-

исиренлотани конци историскс драме евих иарода у свету; да нокажу, дакле, културни развитак човечанства. На овим сликама имала је нублика да студира иеторију и етнограФИЈу, да упозна земље и коетиме. Од апстрактног евета идеја сликари у брзо прелазе на еве верније и тачније нреетављање историских догађаја. Они се одважигае, да прашљиве раднике, прљавс камењаре, коваче и сељаке иоставс онде, где еу негда смеле стајати само сјајно обучсие историске величине. Сликарство уђе у народ, да тамо нађе грађе за својс предмете. На место бића, која се нознаваху еамо из музеја, ступају Фигуре из живота. Самоносматрање сиажно потискује имитирање. На и ако еликари јога једнако имају иарочите наклоности нрема извештаченом и театралном, инак се уметност еве више и више ослобођава прогалости и конвенцијо. Она тражи безобзирну иетину, истину бсз икаког комнромиса.

чито сањаријама, постала је брзо предмет нодсмеха и ироније. Романтизам пада под снажиим ударцима реализма. У евоме путу кроз прошлост сликаретво ее, у здравом инетинкту свом, све вигае и више приближивало садашњости и стварности. То је доба колорисанијих Фреска и елика огромних размера, у којима ее излаже ФилосоФија нсторије. Историско је сликање у прво врсмо гледало свој циљ у томе, да, као помоћник историје, илусгрује иеториске догаћаје. Сликарима бегае сврха, да свсколики развитак културни свих народа и свих времена иреставе у главним историјским Фазама његовим ; да изнееу моменте, који у историском развитку целога света чини оне значајне тачке, у којима се еустичу изувргатани и

Постеионо ее ночегае салоии осветљавати, ночегае игачезавати Грци и Римљани од махагона заједно^са ним®ама од порцелана. На позорницу ступају предмети из евакидатпњега живота, човек у свакодневним! одноеима својим, догађаји који се сваког дана одигравају. ЉндгааФт оеваја себи прво место и моћно доприноси, да се збаце окови традиције, да се етресу ланци ронства уметности. Хибнерова Германија, из 1850. год., насликана за албум краља Лудвига као краљевска жена, која у једиом пустом нејзажу са натмуреним нсбом лежи са лицем у нрагаини, са круном која јој је спала са главе, а поред њс лежи лобања, уздигла је сада поносно евоју главу. Њени се погледи вигае не губе у далеко.ј прогалости нити у ма-