Nova iskra

— 302 —

гловитој будућностн. Откако је на бо.јним нољима чешким и у Версаљском дворцу постало немачко царство није више Немачка имала повода, да се тегаи делима ранијих времона, као негда у нолитичкој иевољи својој; Германија, коју Каулбах нрестави удубљену над локтиром неке старе књиге, а круна јој изнебуха спада с главе, опет је снажном руком дочепала скептар. После сентименталне генерације од 1880. год., која се губила у ламентацијама и празним сањаријама, дошао је нараштај од „гвожђа и крви", покољење рада и дела, нрекаљепо у политичким катастроФама, самопоуздано и одлучно. Реалистички нокрет настаје од 1870. год. Еритика иостаје слободнија и моћнија. Она је заменила романтично описивање историских догађаја. Историско слнкање изгубило јо сваку важност. Наука узима сва снажнија и све поузданија нолета. Позитивизам на свима пољима разви поносније него икад своју заставу. Све метаФизичко одбачено је као пенаучно. Од религије и митологије остаде само скепса и пародија. Наука је имала да замени морал, а љубав ирема ближњима религију. Објективност у науци иде упоредо са објективношћу у сликарству. Еао што наука нрема природи стоји без страсти, хладно и беспристрасно, у намери да проникне њену суштину и њен живот, тако и уметност на нрироду гледа хладно и објективно. После оснивања царства реализма богаства и задовољстава следује реализам борбе за живот. Он одјекује у снажном покрету сиромашних, којима је обавезна настава оворила очн, а социјализам их опио сном о обећаном благу. На другој сграни се богаство све више и више гомила, а технички проиаласци и трговачка експанзија показују сву жестину и енергију савременог живота. Са Ничеом и Ибзеном постаје ФилосоФија брутална као и живот. И нова уметност слика ново другатво: брутално у натурализму, нервозно и саможиво у импресионизму. . Уметност је постала природа гледана кроз један темпераменат. Сликар репродукује природу онако, како она њему самом изгледа. Ои заборавља све гато је студирао у музе.јима и гато је научио на акадомији, па покушава да изнесе свој сопствени „утисак". Одбацује се свака траднција, која се поставља измећу уметника и природе. Прозори атељеа, вегатачки помрачени завесама. отварају се благотворној струји ваздуха и светлости. Имнресионизам ночиње узвицима: 1их! Дајте сунца и слободна зрака! Пустите светлост унутра! Реализам, истинит и слободан у третирању Форме, не бегае истинит и слободан у посматрању боје. Импресионисге открише сунце и фини Флуид атмосФере, треперење ваздуха над површином усијаном од сунца. Они безусловно траже, да се свака ствар стави у хармонију са местом, добом дана и осветљењем; да се свака сцена у слободној природи престави у стварном осветљењу јутра, подна, вечери или ноћи. Они не сликају више тела и боје, већ снагу светлости, која се беспрекидно креће и под којом свака ствар сваког тренутка мења облик и боју. Преносећи тако непосредне утиске на

платно, они су у могућности да преставе моментане или још свеже ниансе сваког израза и сваког покрета. Боја је постала најмоћпије средство изражавања једноме сликару. Импресионисте, јакобинци велике револуције у уметиости, извојевали су слободу уметности и обогатили је обиљем нових лепота. На основи једног тако од сваке конвенције независног, сасвим индивидуалног посматрања природе, могао се развити Нови Идеализам. Реализам је сликао само јодан део модерног живота, његову сухопарност и непоетичност, његову борбу за опстанак, његову превласт гомиле са грубим плебејским дахом и грубим покретима. Уметиост ностаде сама себи банална и досадна са својим суморним сељачким избама, са мирисним будоарима балеткиња и окреченим зидовима болница. Позитивна ФилосоФија распламте жеђ за сазнањом, али је не засити. Све јо то још интензивније распалило жудњу за нечим идеалним. Чожња за нечим необичним и иовим почиње све више и вигае прожимати модорне, жудне утисака. Док реалисте насликагае модеран живот, ново-идеалисте, допуњујући их, сликају модерно осећање. Из плоднога натурализма изниче плави цвет нове романтике. Пантеизам нађе снажпа израза у новим слнкарским радовима. Загугаљива атмосФера великих варогаи,, сва проза савромене културе и њених проналазака нада као олово на раслабл>епе перво савременог поколења. Што даље од дима, прагаине и вечита жагора, у крило природе, на слободан зрак! Ту човек осећа, како је сличан са свим гато је у природи; ту постаје он садруг најмањег природног створа. Он ногледа у груди природе као у срце свога пријатеља и у најобичнијем комадићу земљо открива божанску слику. Ту се осећа, како природи, са целим светом у њој, живи као један велики организам. Облаци, воде, гауме, ливаде живе и делају под једним истим имнулсом. Истим животом, који оживљава целу природу, дигау ваздух, светлост, звук и груди човечије. Болешљивој разнежености и протераној осетљивости чулној модерног човека овака врста поезије пада као мелем. Други опет чезну за појезијом бајака и гатки или за мистицизмом јеваиђеља. Натчулне сањаријо, чаробни свот средњега века, загонетне халуцинације беспрекидно заносе сликаре. Приче из витешкога доба, из увек занимљива света, који засењава очи и придобија срца, јер се у њему сједињавају љубав, рат, авантура, благородиост духа и аскеза, дају исто тако подсгицаја уметничкој Фантасији. С друге стране тежња за оригиналногаћу ствара нове манире путем револуције. Она обара све гато припада прогалости, да би било слободна места за ново. Нова уметност хоће иотпуно да се „издвоји" од традиција и пламти ватреном мржњом према свакој „ретроспективној" уметности. Догма о „појединцу" налази снажна израза и у уметности, као што је то у философији (Ниче) и у лепој књижевности (Ибзен, Хауптман). На место одбачених прецепата традиционалних сгупа индивидуално, на место