Nova iskra

— 307 —

хора, Дивно је уметник ноделио у стунњеве разне ниансе белог, зеленог и црног. Једини је шарени тон у овој хармонији дим са олтара, који се у илавичастој боји диже у ваздух. Рујина на мору. Сиже је понављан у више слика, које ноказују, како се код Беклина поступно развијао један мотив из другога. Прва слика, у хронолошком реду, претставља осгатке једнога града на мору. Њега надвисују кипариси, а око њега облећу гаврани. Последње схватање овога мотива је „Рујина града". Видимо још жбуње и шибље. Очувани зидови, обрасли маховином, још подсе Ц )У Д а С У Т У некад људи становали. Над њима лете .јата тица. У доцнијим сликама се истиче рујина све јаче и јаче. Природне силе нису ипак уништиле и последње дело руку човечијих: о ишчезлој велелепности још говори капија са стубовима, на којој време и неногода нису још

На другој је слики, са истим мотивом, нрестављено, како је замак рано ујутру нападнут од пирата и запаљен. Посада је поубијана, а жене и драгоцености вуку са собом разбојници. Смрт. На црном вранцу дуге гриве помамно језди смрт кроз јесењи пејзаж. Тешки облаци, који носе буру, притисли загасито-плаво небо; шарено јесење лишће разноеи олуја на све стране. Хитра муња креснула је и показала беле зидине у Фантастичним облицима, изломљена. и раецепљена стабла. 0 обе стране пута групе мрачна дрвећа. У слободној средини мрачна силуета коњаника, костура огрнута у огртач. Дугачки низ дрвећа, гаибаног буром, на страни смрти, потпуно следује покрету коња, који се пропиње. Фурије гоне убицу. И у овој слики, као и у ире-

Л. Грбић

УнУТРАШЊОСТ СЕООКЕ КУЋЕ У Ј аДРУ

избрисали трагове негдашњих слика. У носледњој је слики све гомила ругаевина. Нигде дрвета, нигде жбуна. Јога само сноменик силе природних елемената, који све разоравају град, остављен дубоко у кут од слике. Таласи и олуја славе овде своју свадбу и прете да у дивљој игри својој разнесу носледње остатке града. Јата тица су давно одавде игачезла, само још два орла шестаре, као краљевска погребна иратња, око некад поносних кула. Изгледа, да је Беклин у поступном измењивању истога мотива хтео преставити историју рујине у њеном пропадању из века у век. Замак на мору. Море. Једна одсечна стена, коју три свода од моста везују за обалу. На половини једна тераса; куће; на врху четвороугаона кула. Небо покривено буром. Пожар. Таласи беже. У привезаним чамцима гусари готови да се искрцају.

ђашњој стоји Беклин сасвим на земљигату романтнке. Вечерња светлост даје Фантастичан изглед једном баровитом пределу. Убица се нагао над жртвом, која је скоро сакривена рогозом. Положај његова тела показује готовост да сваког тренутка нагне у бегство. Ну за њега има само .један излаз: узана брвна преко воде. Тамо где ова почиње стоје уз једну истрошену и полуопалу зидину три жене. Њихова појава и израз њихова лица показују ужас и грозу. Оне ће стално следовати његовим сгопама, ужасни пород ноћи. Шарени дроњци висе око полу-нагих, млитавих и аљкавих удова њихових и чине живописни контраст према раскошном оделу убице. На слики су јасно прегледна два дела: Оадашњосг: Убиство: позади таласасто кретање рогоза, Будућност: Осветнице, укочене и нрикопчане за одсечну зидину.