Nova iskra

837

Други аед (над Алкестом); Склопила си очи, више не ће сјати. Камеиоме гробу сад ћемо те дати. Пароског мрамора ту се кубе вије, Гробове јуначке и краљевске крије. Ти су преци мрли, углед нашег света, Под теретом части више нег од лета. Рад славних им дела, да му буду ближе, У полубожанства Зевс их смртне диже. Па ипак сву славу што их дичне краси Слатко ће ти име сјајем да угаси. Њихова ће сунца потамнети сјајна Пред чистом ти звездом, покојнице бајна. Благословом Судбе краљица је била; Била је и млада и лепа ко вила. Земље су јој биле да брда Отриса, А кад прође, мислиш, пролази Китриса. Ето тако лепа не знајући јаде, Да супруга спасе — и свој живот даде. Ловор-венцем венчан тебе аед слави, Жељан да те међу најврсније стави. Гла-сник Међу највећима краљице највећа, Са дубоком хвалом народ те се сећа. (Уз пратњу врло благе музике поред, одра пролазе) групе једна за другом и свака полаже своје дарове Младе девојке АсФоделе и јасмине, Чије цвеће у снег пада, Побрале смо, те их неста: На њеном су гробу сада. Побрале смо и по житу Различково плаво цвеће И пурпурне нежне булке Сад их наћи нико неће. Прерано оде у царство тајне! Бледи јој одар, на ком почива, Нек иољско цвеће и ружа скрива, Да мила мртва под цвећем снива Пролећне снове младости сјајне. К&нефоре Нико тајне гроба докучио није: Да ли земља вечно покојнике крије? Ако им се ма кад од сна јава створи Те морају живи у тој тами бити: Нек амзоре нађу да би могли пити, И медне колаче да их глад не мори. Једна мајка са дететом у наручју У страшној тами ледена гроба Матери јадној утехе није: У њему нема детета њена Да га у своја наручја свије. Та гроб је мрачан не због даљине Од неба што му светлости не да; Већ с тога, децо, што у тој тами Нисте крај мајке да у вас гледа! Ко звездом сјајном да ти осветлим

Ужасну таму покоја твога: Одру ти страшном надносим ево Невини осмех детета свога. Један сиромашак Ево и мене над одром твојим. Ма да сам худнпк ко многи што је, Не ћу да одеш у царство мрака Без сиротињске понуде моје. На склопљене ти и благе усне, Пре нег што царству незнаиом пођеш, Парицу стављам да превоз платиш Кад пред возара умрлих дођеш.

Љ. ИВАНОВИЋ СТУДИЈА

Гласиик Време је . . . Ноћ трне као санак мрачан; Већ се зора јавља и дан стиже зрачан; Звезде се већ гасе и тама ће проћи, Време је већ стигло пут гробова поћи. Победник Фоибус већ се сјајан креће; Мртва, хладна тела он гледати не ће! Адметос С г ган'те !... Пре нег што је црна земља скрије Њен убилац не ће да свој завет крије. Дароносна браћо и девојке с цвећем, Уплакан и тужан њеном гробу крећем. Заштиту божанску да бих стек'о себи Ја се ево сада опет кунем теби. (пружи руке над одар) Теби, чије очи не виде сјај зоре, И сада се кунем, најдражи ми створе: