Nova iskra

345

— Хоћу да говорим с вама о вашој покојној кћери, — рече Марија Владимировна: Хоћете ли ми допустити? Ја знам да .је вама тегако, може бити... — Ја не знам о чему би се другом и могло сада разговарати са мном ? — нолако и замишљено проговори старац. — Ја ништа друго не бих могао ни разумети... — Да ли вам је о њеној смрти јавио Морозов? — За |Ј знате?.. Да, он ме је обвезао... Извештај сам добио у Варшави... Већ је више од године дана како сам у оставци; онде сам имао нешто посла... Жена ми ,је умрла, од туге, разуме се... А ја идем из града у град без икаква циља... Ви сге ми хтели нешто саопгатити шт> се тиче мо.је несрећне кћери?.. — Али пре свега, вагаа кћи није била иесрећна.. — То је ваше мишљење, госпођице? Не ћу одрицати, —"'хладном услужношћу одговори генерал. — То је мишљење и моје и њено, ваше кћери... — Вар сте је познавали? Зар сте говорили с њом? Можете ми, дакле, причати, гата је мислила и како је објашњавала свој поступак ? — живахно упита старац. Маничка одрече покретом главе. — Не; ја сам овде дошла на неколико лесеца после њене смрти. На лицу се његову појави израз разочарања. —• Да... А ви рекосте... Помислио сам... Рђаво сам разумео. Ето ови људи — свештеник и његова породица — нознавали су је, дуго су живели с њом, али, како еам видео, она није била поверљива с њима. Они само нагађају. Причали су ми о животу њезину... Дело самоодрицања!.. Али то је само једна страна, јер они не знају душу њезину... — Ја је знам! И сматрала сам за лужност, да то и вама поверим. — Па откуда, откуда, кад се с њом ни видели нисте? — Да, али и не гледајући иа то, ја сам под њеним сгалним утицајем, ја је осећам увек поред себе, ја и живим само мислима на њу, или ако хоћете — успоменама, као да је она целог ми века била моја најбоља другарица и као да сам с њом још јуче најискреније разговарала... Она је са мном увек и свугде; она за мене није умрла, већ живи... Олушајући овај топли говор, стари генерал није очију скидао са бледог лица девојчина. Лице јој у тим тренуцима беше одушевљено, скоро надахнуто, у очима јој сијао пламен. Он, изненађен и као неком силом покренут, приђе Манички и проговори јој потресеним гласом: — Ви говорите тако чудновато... Објасните ми, шта је то? Шта је изазвало те ваше осећаје? Каква тајна? — 0 не, нема овде никакве тајне! Олучај ми је дао могућности да јој душу познам, и ја сам се уверила да је то била велика душа... Ја ћу вам рећи. Али пре свега молим вас да ми једно обећате... — Говорите, ја... Ја сам готов учинити вам све што могу!...

— После њс осгала је једпа сгвар. Ја вае молим да ми је оставите. Она ми је веома драга... Видите... Ја ћу вам рећи... То је дневник њен. — Дневиик Клавин? -- Да, дневник КлавиН,... Она га је иисала последњих дана. Ево га . . . Узмите га и прочитајте. Отарац узедо свезак из руку њених, брзо преврну корични лист и упи се очима у врсте прве стране. Познао је Клаудијииу руку, и нека нова туга, наша, дирљива подухвати му срце. Осећај немог, безнадног паћења, од кога, изгледало је, никада и ни у чем неће наћи олакшања ни изласка, у једном се тренутку утиша, као да је у руци својој осетио живу руку кћери сво.је. Њезини потези! Они су то, они: њима јо писала док је још код куће била, правилни, уједначени, само нешто тврђи, уверенији, завргаенији. Да, има нечега силног, нечега изразног у тим правим писменима, одређеним и поузданим; рука гато их је писала, несумњиво је рука бића које је тачпо одредило себе, силе своје, тежње; рука мушке дугае која је успела да ма гата оствари у животу свом .. . Да, то је она писала, његова мала Клава, она мила, весела, безбрижна, његова Клава, што је својим необјашњеним кораком поразила и њега и срце његово . . . Оав остатак свога живота посветио је тешкој недоумици, безнадном регаавању питања: за гато? за што? И ето, у овом је свбску решење тога цитања. — Хоћете ли ми допустити, да га читам овде, код вас ?.. . Ви сте ме оживели. Ја не знам ни како ни чим да вам захвалим. госпођице! дрхтавим гласом говорио је старац и снажно стезао руку њезину. У очима му заблисташе сузе. Маничка устаде. Она се ражалила и од овог искреног и изразног стезања руке и од саме нојаве овог старца тако обрадованога. . . А због чега? Због неколико врста написаних руком кћери његове коју је ипак заувек изгубио. — Овде вам нико неће сметати — проговори Маничка: У овој одморачи биће вам згодније. Она привуче столу једину велику одморачу, која јој остаде од Клаудије Антоновне, поклони му се и изиде из собе.

Српкиња са Косова