Nova iskra

— 328 —

и заповеда где треба четком јаче иритиснути. Једном речи, настаде крвничко рушење и преправљање, чак ни споменици на гробовима не осташе на миру. Станко свуд предн.ачи, ноказу.је и чини усдуге као сваки на ново заробљени роб. Он оцени прилику и дође до сазнања да, је иајбоље пружити што више таквих услуга. На његову се лицу разлио неки чудан и бесмислен осмејак, као да му га је ноко шамаром прилепио. Нија ни о чем другом мислио осим да буде толико паметан, те да остане здрав у овом русвају. Нанослетку за вечером, где је он прислуживао, кад се калуђери уз старо вино веома расположише, настојатељ га добро загледа и спази на његову лицу ту ледену бесмисленост. Он помисли да је Станку тешко за манастпр, да га је страх, да ужасно страдају његова осећања. Дошли туђи људи, разбојпички ушли у његову тако рећи кућу и учинили толико промена све за један дан. Ту ваља да заболи срце свакога. А оии су му прљавом ногом згазили на народни понос, до бескрајности увредили његову душу. 0, то је без сумње тешко и криво. Ои ће му дати и иратњу, ако хоће, а може и остати ако жели. Но Станко ћути и не може да се реши, боји се. — Ке биднеш б'лгарин? — Евет... неисе...

Гаља брзо чу о нечувеном догађају у Лешку. Одмах дође и замоли калуђере да му пусте сина само да иоследњи пут види болесну мајку, на ће га оиет натраг довести. Уместо овога он га одведе право у сриску општину и уреди да га ова што пре предложи за попа. Врзо му нађе лепу девојку,- сусвтку Дилбер-Ленче, и Стапко ири ирвој посети митрополита Грка постаде пон, узе добру парохпју и поче да кући кућу. Владици и ошптинарима се са своје скромности брзо допаде, те наскоро постаде намесник. Но сад настаде за њега нова поворка искушења и немира. Владика је хтео да буде предани слуга патријаршији, општина да буде средсрође отпора новој најезди пропагандској, а ова пак да пређе на страну Бугараша. Он се збуни, он не знадијаше куда ће нре, и где ће бити боље. Немалу улогу у овом поче да игра и Ленче. Она га прво одвоји од оца, а после поче да шурује с момцима без разбора народиога имена. Некако јој се више допадоше Бугараши. Долазе ноћу, носе ножеве, не боје се, готови су да се с ким било побију и покољу. То ласкаше њезину жеиском лаковерју и ветроиирности, те у ноћиим састанцима с оваким људима она брзо нађе неку особиту романтичност. Због тога поче и поиа наговарати да нређе на њихову страну. Поп Станко трпе неколико, па се реши. — Човек сам и ја, мори, а не секира! Кад се уплаши од Бугараша и прими новчану понуду, он одмах пређе на њихову страпу. Но за кајмекама у

Тетово дође Србима иаклоњен човек, те пои, чим то оиази, иређе оиет у етари логор, само загражи да му се повоћају приходи. Но Бугараши почеше да прете и у уличним песмама да изиосе Ленчине аваптуре. Иде поп улицом, а гомила бугарашке дечурлије окупи га и запева како му Ленче љуби то и то Бугарче. — У, попе, изгоресмо за твоје Ленче! Попу дозлогрде, то опет оде у њихову ошнтину. Али сад иоче то исто противнички табор, те јадан иоп Стаико не знадијаше шта ће друго него да сваке године мења дајбуди по јоданпут народност, док се најзад не постави и сам у приче и песме у оба логора. Отац није хтео ни да га види и свако га у души и жаљаше и ирезираше. Само га Ленче тешаше и говораше му да јо погодио баш прави пут. —- Што? Мука им! Срам те од овија сокачки палаври? Хи, не бидуј будала! Неје ли полепо да бидујеш и једно и друго, на да узимаш паре и отуд и одовуд. Море, и Србин и Бугарин ће бидујеш, док је Лснчо! — Евет, ноисе...

Али и Леиче умре. Срби то једва дочекашс, позваше га у Скопље и закалуђерише. Архимандрит Тома одмах доби добар положај протосинђела при Грку митронолиту у Скопљу. Он узе посао главног ре®ерента за свеколику духовну ствар у епархији. Поче живо да ради и сви рекоше да се потпуно сталожио и да никад више неће прелазити на страну Бугараша. Чак да би србастнје изгледало, ночео се потписнвати не „Тома" него „Томо". Његово „евет — неисе" и сад је било кад је ваљало рећи одређоно своје мишљење, али ипак људи новсроваше да ће од с ад бити и јсталан и радан. Некмко се брзо после овога догоди те ВелешкоДебарска епархија обудови. Одмах њега уочишо као најподеснијег кандидата за администратора. Он се радо прими и даде обећањо да ће Срби и патријаршија тек сад видети у њему истинскога слугу до самопожртвовања. И заиста кад су новине разносиле на четири стране света славу о његову раду и патриотизму, он је задовољно трљао руке и смејао се: — Бре леле, што будале су па! Након краткога времена, кад већ све ствари узе у руке, њега осени мисао да може и сам иостати митрополитом. А што да не? Ко ће моћи њега заступити на овом месту?... Не помаже ту школа пего памет и искуство: умети тако да вуци буду сити а овце на броју. 0, кад он постане Ферманлија, тек онда ћо бити чудо од човека: кврц пером и готова ствар — јер доспот -еФендија збори... — Море-е! Човек сврдао неје... Ваља и тако и овако. Он се још више прочу. Дође „Меџидија". Дође и „Св. Сава". Али дође и нов митрополит.