Nova iskra
— 850 —
и Јаиио својој коресиоденткињи, сасвим равнодушан, о овој откривеној жалосној истини: „Разумео сам. Вас муче новчане неприлике". — Тако је и било: дама је добавила новаца, пошто је претходно извршила менични ФалсиФИкат, али не да спасе свога мужа, него да купи нов намештај. Ова сирова грађа била је основа за „Нору". Занимљиво је како је Ибзен обрађивао материјал, како је погађао нсихолошке законе који управљају спољашњим Фактима и како их је претварао у уметнички завршене облике и целине. Ови његови драмски ликови имају прототиие у животу. Ајлерт Левбер из „Хеде Габлер", геније који је пропао у бурном животу, склопљен је од читавог низа посматрања Ибзенових, што му их је својим животом раскошпо нудио један млад Данац, веома симиатичан и даровит. Једнои добије Ибзен, у Минхену, од њега један замотуљак у које.чу нађо своја нисма и свој портрет, који му бегае поклонио, без икаквог објашн.авања. Ове је то Ибзену било психолошка загонетка, те је дуго о њој размишљао, док не дође до решења које му изгледаше логично. Решио је, да је младић полудео и да је тада нобркао њега, Ибзена, са неком другом личношћу, вероватно са својом драганом (Ибзен је знао да је младић био заљубљен), која је потражила да јој ирати њена писма. Доцније се показало, да је Ибзен скоро ногодио ираву истину. Младић није био полудео, али је врло много пио, и доиста је једном, у пијанству, иобркао Ибзенова писма са драганиним, са којом беше у размирици. — Ови детаљи створили су лик заљубљенога Габлера и увек, знајући почетке Факата, Ибзен
је одгонетао њихов даљи развој и свршетак. Нралик Бранта — знаменити је дански нисац Серен Киркегор, пралик Нера Гинта — Данац је, којега је Ибзен познао на Капри, где је врло вешто обмањивао младе девојке, приказујући се као јунак и потомак неке знаменнте породице. Процес прорађивања разних Факата у Ибзеновим драмама — необичан је нрииор дубоког проницања у законе живота. Врло је занимљиво Брандесово причањо о историји постанка „Грађевенара Оолнеса". Изгледа, да је ова драма, у којој се говори како је младост закуцала на врата грађевинарева, у вези са личним доживљајем Ибзоновим, на самом заранку његова живота. Године 1889. нровео јо Ибзеи цело лето у Тиролу и познао се са једном младом девојком из Веча. Њој јо било 18 година, а њому — шесет и једна. После тога вишо се нису виђали. Он јој је писао дванаест писама. Била му је, како јој он јавља једном картои, „мајско супце његових сеитембарских дана". У последњем свом писму (он је сам и иарочито прекинуо то доиисивање) јавља јој, да му је то лето било најсрећније и најлепше у животу. Он је њу називао „принцесом", и она му је поолужнла као углед за Хилду у драми „Грађевинар Солнес". Драма та, како је сам Ибзеп говорио, написана је соп атоге и израз је његове личне драме. У албум својој „принцеси" записано је: „Како је велика срећа — борити се за оно што се достигнути не може!" и дуго је размишљао како би ову тежњу изразио уметничким производом. Плод је тога размишљања „Грађевинар Солнес". —
Јесењи мотиви
1.
С
носим јесен — Бог је дао, Ко и боре што ме красе. И неће ми биги жао Дана. што се брзо гасе. Хоћу мирно све да гледам Ма будућност била гора. И себе ћу да ти предам. Кад и нама сване зора. 1006. год.
Биће л>убичица, пролеће ће доћи. Доћи ћу ти и ја ведра, насмејана... Не дам да осетиш да ће баш тнд проћи Последњим осмехом младост обасјана. Нећу да нас боли наша старост рана, Имали смо среће изобилно, доста. А за бољу срећу наших нових дана Нек је свака патња, свака жртва проста! 3. Д.