Nova iskra

— 356

иешшуларан, као што су неиоцуларие иоменуте Ибненове нојаво, у којииа је он најсамосвојнији н најаацијоналнији. То је отуда, што је потребно вигае но просечне интолигенцијо духа, да пробуди интерес и да утврди смисао за ону умотност што подиже живот народни, а коју етварају уметници који су управо најодличнији „реирезентанти пародни". — Грига свирају мпоги из моде, а не схватају и не слуте, колику неправду чино тиме човеку, који је сву крв своју исцедио у уметност свога народа. 21. И Григ и Дворжак су по осповној жици своје појезијо лиричари, и то лиричари најчистијих од.пуса; музика њихова јасна је и светла по облику, истипита и дојмљива но дубини инвенције. Григ у онће ие ради на драмској музици, — изузев музику за „ Пера Гинта", у којој је и опет истакао лирски елемснат — јер та врста уметности не одговара његовој простој и осећајпој нарави. Љегова „Лирска комађа ", која су најодрођенији пзраз умотничких квалита Григових, упоредио бих по непосредном унутарњем утицању, са Хајнеовим „Иптериецом". Само гато је у Грига вигае питомостн, без икакве нримесе сарказма; у тим својим лирским песмама, а и у осталим, нарочито камерним евојим инструменталпим комнозицијама, износи он интимне своје имнресије. Готово половина Дворжакова уметничког деловања пада ка драмску музику, али у њој није ни близу ноловина вредности, коју су му придавале његове индивидуалпе особине. Њему је недоетојало књижевничке интелигенцпје и аутокритизма за добру концепцију музикалпе драме. Уза све то богае у њему велик смисао за гаироку Форму, коју је умео да подигпе на спажној основи. 'Гу су њогове ораторије („Света Лудмпла", „Сватовска Когауља", „81ађа1 та!;ег") којима у свој светској модерној уметности нема промца и која су му с разлогом задобила име модернога Хепдла. У њима је јасно изражен и драматски акценат, који је Дворжаку био безусловпо својствон. Најлепша драмска појема Дворжакова је „Русалка", где со укупно ириказују сво уметничке квалите тога великог умотпика; и ту се бага најјасније изражава она спажна лирска инвепција која зачињава сву лепоту тога дела. По тој особини Дворжак не стојп близу Вагнора, али је уз њега тиме, што су у љему јасно изражене нацијоналне особине које је собом на свет донео. То нриближује и Грига, уметника мањих Форама, али по упутарњем, психолошком стању исто тлко великог, Вагперу и љеговој нацијоналној уметности. Међу нацијоиалне романтичаре дола,зи и Брамс, представник читаве гаколе инструменталие у немачкој уметности. Нарочнта уметничка природа, новучона у себе и у своју уметпост, за коју живп и ствара. Али се иа њ вргап утицај од доле, из пука, и он, нодлежуКи томе утицају, слаже дела у којима је јасно изражеи народпи карактер. У исто доба, кад Рихард Вагнор довршујо доло велике номачке музикалне драмо, јавља со у номачкој уметности Лнтон БрукнвЈ), као један од најзначајпијих нродставника модерног симфонијског култа. Ирукнор стојн иосебно у развитку модерне симФоније, којој је оп дао маха, не стварајуКи правац ни гаколу, али доиосоКи у њу карактерне црте чисте немачке расе. Еао гато јо Вагнер лснољио свој грандијозпи нацијонализам искључиво у

музнкалиој драми, тако Брукнер, човок примитивне али велике душе, нигае својих девет великих симФонија (девета јо незавршепа), да н »има унраво завргаи сјајни перијод номачке симФопије, који почиње с Хајдном и Моцартом, па уз воликога Ветовпа чини у ирогалом веку унрчво основу свој музичкој умотности. Да је Брукнер потоп,и највреднији немачки симФоничар, увидекемо ако поглодамо најмодернију н мачку симФОНију, чији је главни представник Густав Малер. Човек класичног духа, један од оних генијалних диригената, који умоју да аиалшиу уметничка дела великих мајстора, као да су их сами стварали, али уметник који у своја рођена дела не умо да задахне онај полет и снагу, гато треба да освоји слугааоца. Малер је као и многи даиагањи умотипци који осеЦју интеизивио, али ие могу и не умеју да та своја снажна чуства среде у схватљиве уметничке Форме. Отуда његова дела чине утисак вочитог тражења, беспрокидпог лутања. Он не вргаи на своје доба утлцај, јер и оио остаје без утицаја на њ. У модерну симФоиију уиоси он елементе ко .ји су неодређони, ненацијонални. Тај космоиолитизам, у којем се изгуби сваки траг онога гато би требало да је у уметпости најивно, пучко, — узрок је гато су иам њогова дола одбојна, и у његовој симфопији по можомо глодати искуиљење тога уметничког облика. 22. Неодрођеност тежњи и циљева, која води најновије немачке симФОничаре и инструменоалисто, у нрвом реду Малера, Макса Регера и њихове иоследиико, слична је оној ко.ја карактерише рад читаве једне т. зв. „Бечке" гаколе драматичара, који у немачкој најновијој драмској књижевности заузимају видпо место. Херман Вар, Артур Шницлер, а нада све Франк Ведокинд, који су главнм иредставници те модерннстичке струјо у немачкој драматургији, исто тако не задовољавају својим литерарним радовима и пе умеју да даду израза вигаој духовној снази, која би имала да води данагање друштво, као што то не умеју пи њихови савремоници у уметности. — У данагањој номачкој пластици рекао бих да јо другачијо, јер уметничке творовине Елингерове, који јо бесумње вођ то умотничко врсто у Номаца, сведоче о даљим погледима н задатцима у уметиости, и опо чине много воћу част немачкој умотности мего дела и радови поменутих мајстора, које води дух бознадног лутања. Међутим, што не може да даде најновија немачка уметност у великим својим облицима, она даје у прогнантној Форми иесме. Песма, Даз I лес1, је Форма за коју је везан иајвећи део традицијо народне уметности, сноцијално номачке; кроз њу се изводио васколики уметнички развој народни, од првих примитивних елемената, који су со зачели у уметиичиом инстинкту, до све сложености данагањо умотничке културе. Тај исти облик чосто је најјаснијн нрилог народној психологији, под чијим јо утицајем ионикао. Све културне снаге се модернизују; поједиии облици нојодиних културиих снага стичу сво одређеније, слободнијо, модернијо смерово. Под утицајом модерпизовања васколико уметпости развија се и једна од основних њених Форама, несма. Романтпчпу немачку песму нредстављају ЈПуберт и Роберт Фрапц, модерну Хуго Волф. Волику реФорму, коју јо у музикалној драми спровео Вагнер, извргаио јо, под његовнм утицајем, у несми Хуго Волф . — Некада бегае у вокалној музици, дакле и у