Nova iskra

— 868 —

(8^1 (§*Т

Диетићи (2Ј(ПЕС|\ЛЕ У ПРОЗН. ПРИЧНЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ)

5 е)

к

Дворска будала и Венера — Ш. Бодлер ако је диван дан! Простран врт обезнањујо ео нод жарким око.м Оунчевим, као младоет нод влашћу Аморовом. Оншта екстаза ствари не објављује ее никаквим шумом; и саме су воде као уснаване. Овдо је, сасвим друкчије према светковинама живих бића, владала тиха оргија. Рекло би се као да је нека све јача светлост узрок са ког се предмети све више и више блистају; као да надражено цвоће гори од жеље да се надмеће са небескнм азуром снагом својих боја; као да тоилота, мамећи им сву јачину, подиже њихове мирисе према звездама као лаку пару. Међутим, у том општем уживању, опазио сам једно уцвељено биће. На подножју колосалне Венере, један од оних вештачких луда, један од оних добровољних шаљивчина, којима је дужност да насмеју краљеве кад им не даду мира грижа савести или досадност, замотап у сјајан и емешан костим, са шиљцима и прапорцима на капи, згрчон уз постоље кипа -— подиже очи пуне суза према беемртној богињи. Његове очи говоре: „Ја сам носледње и најуеамљеније људско створење, лишено љубави и нријатељства, ниже од најнесавргаенијо животиње. А и ја сам етворои да уживам и осећам беемртну Лепоту! Ах, богињо, сажали со на моју тугу и моје лудило!" Али неумољива Венера, евојим, мраморним очима загледала со у иему даљину... Превео М. Н. М. К р а ј в о д е Средину гаироко реке параше брзо омања лађа, која нас прође и оде даље... Далоко, врло далеко била јо она, кад се повргаина мирне, гаироке реке поче колебати... Шуштање и клокотање водо, која ударашо о обалу, трже ме; све јачи биваше тај ромор, све већи таласи лупаху се о суру, блатњаву земљу — узбуњена и замућена вода поче еад гласно и гаумно уздисати. Изненађен тај поглод ирелетагае јој новргаину, тражећи узрок томе, и зауетави ее иа лађи у даљини, коју скоро већ беемо и заборавили. Наједанпут ми би јасно: Сирота, широка реко, ти имаш дугау! — Та је дугаа тиоја велика, јака, поуздана, коју је лађа немилостиво запарала. Она је мирно отрпела; снажна и непоколебљива показала се она под том иакленом напагаћу. Јадиица! држала ее храбро

у оним тренуцима, текући тихо даље, али је потрес, ипак, ту; ево га, како јо колеба и мучи... Мутни, прљави таласи прекорно со враћају твојој узнемиреној души, иричајући за кал и блато у које упадоше. Ти јецаш и посрђеш, повијага се и плачеш, а гиздава и поносита лађа све даље лети, кријући грохотан смеј у луни точкова својих... Оа иоуздањем језди незахвална љуска, не бојећи се да изазвани немир у дубоким тим иедрима но њу можо кобан бити... Оигурна и охола, далеко је већ. — Ти дрхћи и плачи.

Ст. С. Н.

0,

Љ у б а в

'вде, где је бура грмље оборила, где киша с гласним јецањом пада и где са хуком јуре потоци, овдо ме ти доведе да се научим љубави. Мрак је... Гора со вије; гране се крше, дрвеће иада; стене ее ломе. Ероз мрак се разлеже хуктање и болан јаук.,. Громови се разлетоли у овој страганој ноћи, а у влажној и уздрхталој земљи нотмуло одјекује тутањ њихов. — У ватреном загрљају дрво сагоре, ено... „То је љубав" одговарага ми ти, шанућући ми на уво. Цриа бујица се самртнички дохватила одломл.ене стене и носи је; слушај како се лупа она... „То је љубав", ти ми гаанућсш. — Мрак се ненријатељски залепио за нреиуклу, измучону земљу, јер она дрхћо и губи благо своје... „Но разумеш, љубав је то", велига ми ти. Овде, где се витла дивљи олуј, где влада мрак, где дрхће живот, овде ме ти доводе да ме љубави научига. А ја, ово, клечим на улеиљоном лигаћу и скрханом грању, грчовито се држим дрхтавим рукама за снажне жиле једиога храста и с поуздањем чекам зору и сунце. Онда, када светлост иродре у ову пустога, када благи зраци дођу да лече и дижу жртве дивље игро бесног олуја, онда, када усахну сузе уцвељене, напаћене земље и кад со поврати живот у грудима њеним, онда ћу ја теби љубав показати. ст. С. н.

МислеЋи на тебе.

И

сада ми често изиђеш пред очи, као наговештај будућности јога једне младости, која несвесно сама себи сирема твоје дапо и због које ћу јодино и ја волети своју младост. Али ти еп у толико срећнија, гато со ниси подала истини да те је живот обмануо и да је време сурово прекинуло твоје одугаевљење за онај позив, у који су, сви око тебо, заједно е тобом, веровали.