Nova iskra

и најзагонетније, али у исто време и најузвишеније у природи људској. Од куда те заједнице, од куда те тесне везе између Лепога у природи и наше душе ? Тајна, али која и нерешена, или још боље која тек тако нерешена казује тако много и свакоме од нас даје средстава и могућности да блажимо и лечимо ране што нам их живот и људи наносе. Шта је узрок те се сви ми друкчије осећамо каквог лепога јутра и вечера, под 'благим зрацима сунца, у хоризонту чију мирноћу никаква силане ремети, а другче оиет под сумпорним небом и облацима? Да тај однос постоји, не може бити никакве сумње; само код неких, код осетљивих природа однос се тај јасније обележава но код другога. Како се мени чини, одговор на то питање сам се собом намеће. Човек, по облику пролазан делић вечнога целог, природе, у инстинктивном страху због нестајања из свесног у несвесно стање, налази утехе и одмора само онда кад земљом завлада општи мир и кад изгледа да је вечни живот застао часом у свом току. То стање сталожености, притајености вечннх сила, олабој и немоћној природн људској понајвише годи и најсигурније је средство за стишавање узнемирених мисли и осећаја, које му је друштво људи У Душу усадило. А што је са мирним и свежим лицем земљиним, исто је то и са њеним намрштеним и суморним лицем осенченим црним облацима и растрзаним буром и ветровима. И оно исто тако налази одјека на лицу и у душп човековој, и то још у јачој мери, јер онај пнстинктивни страх од пропасти за вечита времена, тада се још више појача. Велико, вечио цело, природа, и његов један делић, човек, у сталним су и директним односима. Иод ведрим и чнстим небом и сам је човек ведрији и свежији, а исто тако под суморним-, намрштеним небом и сам постаје суморан. Само, и пред том јасном и несумњивом истином, многи су људи остајали и слепи и глувн. Место да им констатовање тога неумитнога Факта улије више и збиље и достојанства и упути их на све тешње одпосе и пријатељства с широком природом и безбројним леиотама у њој, — многи људи, сводећи све умне и душевне иапоре своје искључиво па расправљање којекаквих сићушних нитања од дневне врсдности, свршавали су зема .Бски живот са још непробуђеним срцем у грудима. III. Наводећи ове мисли своје, ја не мислим да скрећем људе с њихова сталног и утрвеног пута којим су их векови водили, како ће их довести овде где су данас, и да им, као лек за њихова друштвена и душевна зла, препоручим живот некаквог старог, златног доб а, као што се то обично каже". Не, то ми није намера. Намера ми је само да скренем пажњу на то: да, живећи и у данашњим ириликама и иод иојмовима који данас владају ц о Богу, и о друштву, и о жи-

воту, и о сујети, и о амбицији, и о богаству, — пред људима стоји нут, којим се најбрже и најсигурније могу задовољити сви ти најразличнији прохтеви душе и духа човекова. А тај пут, то је пут који води широкој и вечно лепој природи, која нам се у безброј својих слика јавља на сваком кораку. И тај пут отворен је свакоме без разлике, и сваки, коме је само у души ведро и мирно, идући тим иутем, прибавиће себи богаство, с којим се никакво материјално богастве ни поредити не може. Јест сваки, али само оиај сваки коме је у души мирио, јер боз душевнога мира све лепоте у природи само су мртво слово на хартији. Нека онај који тога мира има, иде градском улицом по којој гамиже свет и тутње кола, или ван града друмом, или нољем, илн шумом, или крај воде, или крај гробља, или ма каквом стазом, — ако само буде хтео, може имати ретких радости и пријатних емоција. Нека само мало дуже задржи пажњу своју иа ма каквом лисгу, на облику његову, на линијама којима је оцртан, на колориту, на опом јединственом преливању тона из загаситог у све блеђо, што се нарочито впдп на осушеном листу; нека ое задржи на ма каквом цветићу п нарочито на оном, артистички правилно оцртаном облику свакога листића из круиице; на оном јединственом нијансирању једног истог, на пример зеленог тона, којим је читаво поље или читава шума превучена; па онда иека осмотри живот и рад ма какве бубице, или мрава, или птице, или лептира, и оно шаренило боја, у које су им тела обучена, — и његове мисли у тај мах, и његови откуцаји срца у тај мах, повешћо га новим правцима. И сваки дан откриваће му нове лепоте. Кад под хорпзонтом, којим се буде кретао, буде мирно и тихо, он ће и кроз тај мир и кроз ту тишину чути шапутање тајанствених гласова, који ће му срце потресати; кад буде ветар и бура, чуће музику, којој су и најсавршеније музичке композиције човекове само слаби и бледи одјеци. А као што је познато, не само музичка но и сва остала вештачка дела људска, и ако су само подражавања лепота у природи, допадају се, иривлаче и одушевљавају људе за све што је добро и племенито, исшвучиво за то што се кроза све њих осећа и душа вештака који их је радио. Свако дакле вепггачко дело само је интерпретација вечнога Лепог, с помоћу онога што је опет вечпо у човеку, а то је дух, то је душа његова. Па како смо по духу и души сви ми сродни један с другим, то сваки од нас, пред каквим духовним радом другога неког, тако рећи проналази самога себе. Осећаји и сензација, који су дотле мировали, заталаоају се и узбуде. »Неко би могао рећи, да те ствари не привлаче подједнако пажњу свију, и не праве све срећнима. Без сваке сумње, али баш због тога и има неке тајне у њима и у нама. Да ли такве импресије и њихово дејство на рад појединца не иостоје, или, ако постоје, да ли онда не стварају међу људима неку хијерархију и класиФи-