Nova iskra

— 88 —

жава се у лаганој борби у њима, па се онда ШЈгуби у п.изга с- потпуним о:;дра:вл>ењем. Али има и таквих људи за које је бол једно насиље које је извршено према њима, свирепост коју они неће никад да схвате као искушење или казну, нити просто као судбину. За њих је он тиранија, ненгго лично мрско, и увек заостаје у њихову срцу једпа жаока. Ретко је да тако жале деца; али је тако било код Нилса Линеа. Њему је било као да је, у својој усрдној молитви, стајао лицем у лице пред Господом, бејаше се на коленима довукао до степеница самога престола, нада је у њему сва цептила од страха, али је ипак веровао у свемоћ молитвину, одважно се надао да ће његова молба бити услишана; — али, он се мораде из прашине подићи и уклонити оданде сав постиђен у својем надању. Са својим веровањем, он није могао скинути чудо са свога неба, никакав Бог не бејаше се одазвао његову вапају, смрт се без задржавања устремила на свој гглен, као да не постоји запттитна моћ молитвина. У њему се смири. Његова вера бејаше се слепо залетела према небеским вратницама, а сад, ето је где лежи размрсканих крила на Еделину гробу. Јер, он је веровао, имао је ону безазлепу веру из бајака, која је тако често детету својствена. Није то скрпљени, фино ниансирани Бог из уџбеника у кога деца верују — то је силни старозаветни Бог који је волео Адама и Еву, пред којим су цео род људски, краљеви, пророци, Фараони само учтива или неучтива деца, онај необуздани, очински Бог који се срди срџбом једиога дива а и издашан је као какав див, који, тек што је живот створио, а он већ поиово пујда смрт, који своју земљу утапа у небеске воде, ствара с громом законе који су сувише тешки за род људски који је он створио, а који се за време цара Августа смиловао па у смрт послао свога сина, да би се прекршио закон под којим је човечанство венуло. Ово је тај Бог, чији је о,лговор свакад какво чудо, коме се деца обраћају кад се Богу моле. Али, разуме се, да после дође дан кад она појме да су у трусу, који је Голготу затресао и гробове поотварао, последњи пут чули његов глас, и да сад онде, где је искидана завеса највеће светиње, господари Господ Исус Христос; — и од тога дана моле се Богу друкчије. Али с Нилсом није то још било. Он је, истина, у своме вербвању, ишао за Исусом на своме путу по земљи; али за то што се свакад подчињавао Богу Оцу, те ишао немоћан и трпео као човек, за њ бејаше скривено његово божанство; он је у њему видео само онога који је извртпивао вољу очеву, само Божјег Сина, а не самога Бога, па за то се и молио Богу Оцу, а Бог Отац га у његовој највећој невољи остави. Али, кад се Бог од њега окренуо, онда се може и он од Бога окренути. Кад Бог нема ува, нема ни он уста; кад Бог нема милости, нема ни он обожавања — и он пркосаше и избаци Бога из свога срца.

Г. О Е Онога дана кад је Едела сахрањена, он је, сваки пут, кад год је свештеник поменуо име Божје, ударао презриво ногом о земљу на гробу; и кад би доцније, у књигама и устима људи, нашао име Божје, он би огорчено набрао своје детиње чело. Кад би у вече легао да отпочине, у њему би се пробудило неко чудно осећање остављене величине, кад би помислио на то како се сад сва деца и одрасли моле Господу Богу и с његовим именом склапају очи, а само он не склапа руке, само он ускраћује ту част Богу. Он бејаше лишен заштите небеске, ни један анђео не бди крај њега, већ се, усамљен и незаштићен, витла по водама мрака, које чудно мрморе, и сама се шираше око њега и ствараше све веће и веће кругове око његове постеље, али се он ипак не мољаше Богу. Ако је и са сузама у очима чезнуо за тим, — он се ипак не обрати њему. И он остаде такав целога свога живота, јер, пуи пркоса, он се отрже од гледишта, на које га настава бејаше погнала, па побеже са својом