Nova iskra

— 307 —

Сачекао сам док се вечера свршила; онда се окренем газдарици и рекнем: »Е, госиођо Лекашер, скоро ћемо се растати.« Добра жена, изненађена и ожалошћена, отегнутим гласом узвикну: »Шта то говорите, госнодине? Хоћете да нас оставите! А ја сам се тако научила на вас! (< Испод ока мотрио сам мис Харијету; њено се лице и не покрену. Али служавка, Селеста, упре очи у ме. То је била крупна осамнаестогодишња девојка, зајапурена и свежа лица, као коњ снажна и, што је реткост, чиста. Покадшто сам је у каквом углу љубио, просто из луталачке навике по крчмама, ни због чег другог. Вечера се сврши. Ја изађем да испод јабука попушим своју лулу, шетајући се уздуж и попреко по пространом дворишту. Сва размишљања којима сам се преко дана бавио, чудно откриће тога јутра, та неприродна и страсна љубав према мени, сећања која су после тога открића искрсла, дивна и узбудљива сећања, а може бити и служавкин поглед, управљен на мене, кад сам свој одлазак објавио, све то смешано и удружено довело ми је цело тело у весело расположење, уста надражило на пољупце, а у крв унело не знам какву силу, која ме гонила да чиним лудорије. Ноћ се већ спуштала и бацала, своју сенку испод дрвета, кад спазим Селесту, како се упутила да затвори кокошар на другом крају дворишта. Ја јурнем за њом, трчећи тако опрезно, да ме она и не чу, и кад је спустила вратаоца, кроз која улазе и излазе кокошке, дочепам је обема рукама и обаспем је по широком и меснатом лицу кишом пољубаца. Она се отимала, али се ипак смејала, јер је већ на тако што била навикла. Зашто сам је одједном пустио? Зашто сам се нагло осврнуо ? Како сам осетио да има некога иза мене ? Мис Харијета се враћала кући; она нас је видела и непомично је стајала као пред каквим привиђењем. Онда некуд у мрак ишчезе. Ја се вратих посрамл.ен, збуњен, очајнији што ме је она тако затекла, него да ме је видела како сам неки злочин извршио. Рђаво сам спавао; био сам до крајности нервозан и обузет тужним мислима. Чинило ми се да чујем како неко плаче, али сам мислио да сам се варао. Више нута учинило ми се да неко хода по кући и да се спољна врата отворају. Пред зору, савладан умором, тврдо заспим. Доцкан се иробудим, и тек кад је било време доручку појавим се, још збуњен и не знајући како да се понашам. Мис Харијете није било. Подуже смо је чекали; она се не појави. Бака Лекашер уђе у њену собу; Енглескиња је била отишла. Мора бити да је у зору изишла, као пгго је често чинила, да види рађање сунца. Нисмо се томе чудили, и ћутећи почесмо јести. Била је врућина, јака врћина, један од оних жарких, несносних дана, кад се ни једаи листак

СОФИЈА ЛУКОВИЋКА ПРЕДСЕДНИЦА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА.

не миче. Сто је био изнесен напоље, под јабуку. Пијонер је сваки час ишао у подрум, да напуни крчаг јабуковачом, јер смо врло много пили. Селеста је доносила јело из кујне: јагњећи рагу с кромпирима, пржена зеца и салату. Напослетку спусти пред нас тањир пун првих овогодишњих трешања. Хотећи да их оперем и расхладим, замолим служавку да извади из бунара једну кову хладне воде. Она се после пет минута, врати и рече, да је бунар пресушио. Одмоталаје, вели, цело уже и кова је ударила у дно, и опет је била празна, кад је извукла. Бака Декашер хтеде да се сама увери; оде и наднесе се над бунар. Потом се врати и рече да се заиста унутра види нешто иеобпчно. Извесно је сусед бацио навиљак сламе, да би јој се осветио. И ја хтедох да видим у нади да ћу боље погодити шта је, и иагнем се над бунар. Једва пазрем нешто бело. Али шта? Паде ми на ум, да на ужету спустим Фењер. Жућкаста светлост лагано се спуштала и дрхтала по каменим зидовима. Све четворо стајали смо нагнути над отвором, јер су и Пијонер и Селеста били дошли. Фењер се заусгави изнад неке неодређене масе, беле и црне, чудновате и непојмлЈ .иве. Пијонер викну: »То је коњ. Видим му копиту. Мора бити да је ноћас побегао с пашњака и овде упао <( . Иаједанпут меие обузе језа до саме сржи. Угледао сам изнад воде једну стопалу и голе-