Nova iskra

ницу. Спопаде ме така дрхтавица, да је Фењер све одскакао над водом, и једва чујно промуцам: »Тојенека жена... што... што... што је унутра... то је мис Харијета«. Једини Пијонер ни оком не трепну. Видео је он и страшнијих ствари у АФрици. Бака Лекашер и Селеста вриснуше и утекоше без обзира. Требало је мртву извадити. Чврсто вежем слугу око појаса и станем спуштати, гледећи како га у помрчини нестаје. У једној руци носио је Фењер, а у другој уже. Убрзо се чу његов глас, који је, рекао би, из средине земље долазио: »Станите«, и ја видех како по води нешто хвата — то је била друга нога. Он их обе веза ужетом, па опет викну: »Вуците«. Почех вући, али сам осећао како су ми руке клонуле, а мишићи ослабели, те сам се бојао, да ми точак не измакне из руку, и да не упустим човека да падне. Кад му се глава помоли изнад ограде, ја упитах: »Но, шта је?® као да сам се надао да ће ми донети неку вест од оне што је тамо на дну лежала. Обојица станемо, један према другом, на повисоко камење, нагнемо се над отвор и почнемо вући. Бака Лекашер и Селеста мотриле су на нас издалека, сакривене иза кућњег зида. Кад угледаше да се помолише из бунара црне ципеле и беле чарапе утопљеничине, њих нестаде. Пијонер је. дочепа за чланке и извуче сироту чедну девојку у најнескромнијем положају. Глава јој је била ужасна, црна и израњавл:>ена, дуга седа коса, сасвим спала и засвагда расплетена, висила је мокра и каљава. Пијонер чисто с презирањем рече: »Господе Боже, како је мршава!« Однесосмо самртницу у њену собу, и како се оне две женске не појављиваху, ми је преобукосмо. Умијем јој тужно и унакажено лице. Под мојим прстима једно јој се око малчице отвори и погледа ме безбојним погледом, оним хладним, ужасним мртвачким иогледом, који, чини ти се, с оне стране гроба долази. Опрао сам јој, како сам могао, расуту косу и невештим рукама наместио на темену нову необичну коаФиру. Онда сам јој скинуо мокро одело, и стидео сам се, као да сам неко оскврњење учинио, што сам јој оголишио рамена, груди и мишице, мршаве као сухе гране. После тога одем и наберем цвећа: турчинка, различка, прстенка, свеже мирисаве траве, и прострем га по њеном самртничком одру. Требало је да се постарам за све уобичајене обреде, пошто сам ја једини био крај ње. У писму, што сам у њеном шпагу нашао, а које је у последгвем часу написала, тражила је да је сахране у том селу, у ком је последње дане свога живота провела. Једна страшна мисао прође ми

кроз главу и срце ми се стеже. Да не буде због мене та њена жеља да се у овом месту сахрани? Пред вече торокуше из суседства дођоше, да се нагледају самртнице, али ја не допустих ником да уђе; хтео сам да останем сам крај ње, и целу ноћ сам је чувао. Према светлости воштаних свећа гледао сам ту несрећну жену, сваком непознату, која је тако далеко и тако бедно завршила свој живот. Да ли је гдегод оставила пријатеља, сродника? Какво је било њено детињство, њенживот? Одакле је дошла тако сама, лутајући изгубљена као псето, кад га од куће отерају? Какво очајање и бол беху скривени у том ружном телу, у том телу које је целог века као какав сраман недостатак носила, као неки смешан обмотач, који је одбијао од ње сваки нежнији осећај, сваку љубав? Како има несрећних створења! Чисто сам осећао како овај људски створ притискује вечита неправичност неумољиве природе. Сад је она занавек са животом свршила, а може бити никад није имала онога што и највеће беднике храбри, није имала наде да ће и она једанпут бити волЈвна. Јер зашто се оиа тако крила? Зашто је избегавала друштво? Зашто је тако страсно волела сву природу н све живе створове који не спадају у род људски? И појмио сам да је морала веровати у Бога, и надати се да ће на оном свету добити награду за свој патнички живот. Сад ће она иструнути и од ње ће биљка постати. Цветаће на сунцу, краве ће је опасти, тице ће јој семе разнети, и од животињског меса опет ће људско месо постати. Али оно, што се душом звало, угасило се на дну мрачнога бунара. Она више не пати. Дала је свој живот у замену за друге животе, који ће од ње постати. Сахати су пролазили у том језивом и немом нашем састанку. Бледа светлост објави зору; затим један румен зрак продре до њене постеље и као ватрена пруга заигра по рубл>у и њеним рукама. Тице се беху избудиле и певаху на дрвећу. Ово доба дана она је највећма волела. Отворим прозор широм, размакнем завесе, нека нас цела васиона види, и нагнувши се над укочену самртницу, узмем у руке њену онакажену главу и лагано, без грозе и одвратности, спустим један дуг пољубац на та мртва уста, која га никад, никад нису добила — — — Леон Шнал ућута. Жене су плакале. Крај кочијаша чуло се, како се гроФ де Естрај сваки час ушмркује. Једини је кочијаш дремао. Коњи, осетивши да бич више не ради, беху успорили ход и понајлак су нас вукли. Брек се ^едва кретао; наједанпут је отежао, као даје био самом тугом натоварен. Превела С. Г.