Nova iskra

310

ресовање према мојој лмчности. Због тога сам и почео да се бринем. Једном седнем поред ње, нежно је обгрлим и почнем говорити, како не би било рђаво потражити какав ленши летњачић, и нацртам јој цео план како бисмо се наместили. Она ме није одбијала, али ни мојој милопгги није одговарала. — Шта мислиш, Олга, да пођемо сутра? А? упитам је. — Ја нећу никуд ићи... Мени је свеједно!.. одговори она не гледајући ме. — А зашто ? — Тако. Не знам зашто... Мени је свеједно ма где живела или, још бол>е, ма где умирала!.. — Т ТТ та то говориш, Олга? Откуда ти сад смрт паде на памет? За ову годину поправила си се одлично и такојуначки родила нашу ћерчицу. Постала си сасвим друго створење. Сад си нешто слабуњава, али то је само због тога што се још ниси потпуно оснажила. — Више се и нећу оснажити! рече она у толикој мери простим п увер.вивим тоном да сам се доиста уплашио. — Доста, какве то глупости говориш! — Не, нису глупости! Ја то знам, видим п осећам. Друкчије не може бити. Целе ове године живела сам у једном очајном напрезању нерава.. Мпслила сам да је то било здравље и срећа, а оно... то је било усиљавање да се живи... Мирноћа којом је у пуном сазнању откривала преда мном своју рану — иотресала ме. Долазио сам до плача... А она је настављала: Хтела сам обманути природу — али у томе још нико није успео. Умрећу врло брзо, Андреја, врло брзо! Горе од свега било ми је нгго јој на све то нисам могао одречно одговорити. Јер све је то била истина. Пошто ми је доктор говорио о »веома штетним последицама« које ће храњење донети Олги, ја јој рекох: — Престани са дојењем, — узећемо дојиљу. — Добро! одговорила ми је она: Узећемо Дојиљу! Помислих: а да сам јој то казао пре једно месец дана? Узбунила би се, пригрлила би Клеопатру на своје груди и казала: да никоме другом не допушта дојење'... Доиста, било је као што она каже: очајно напрезање нерава. Под случајним утицајем немилосрдних прекора оног чудног човека, њезина брата, који је њу, несумњиво, придавио својим дивљачки Фанатичним уверењем, — то је напрезање у један мах клонуло а она осетила невероватну малаксалост. Њена болест није нопупггала, него је тињала под страсном жудњом за живот, а сада је претила да се разгори у прождрљиви пламен. Узели смо дојиљу. Олга јој дала Клеопатру без и најмањег потреса. Сада је осећала једну нову иотребу. Одлазила је у своју собу за спавање, легала у постељу и тако проводила по неколико часова, лежала на леђима и теглила се у сву дужину, подмећући дланове под главу.

— Малаксала сам, страшио малаксала! говорила је она, кад год сам јој прилазио и старао се да је разговором забавим. Гледао сам њено лице, које беше иосунуло, номршавело и побледело, и размишљао: како је све у ње брзо пошло у пропаст! Седећи брижан у кабинету, нисам једанпут само чуо уздржавани плач и пригушиване уздахе. — Зашто то Олга? питао сам је, али ме је она посматрала сурово, са узвијеним обрвама и са оштрим наборима око усана. Моја жена, која ми је пре онако поверљиво отварала своју душу, сада ми се закопчала. Изгледало ми је чак, да у њезину нонашању према мени има и нечег н е и р и ј ат е љ с к о г. Тако прође скоро цело лето. У кући нам било је суморно. Ни пређашњег смеха, ни другарскпх искрених раговора, — сад впше ничега није било. Говорпли смо само кратке н одсечне оразе, — Олга их је цедила кроза зубе и не гледајући ме у очи, а ја — пажлшво, бојсћп се да је случајно не ражл^утим и не нагопим да оде у собу за спавање, где ће опет уздисати п плакати. Наши одиоси били су, као да су се, по некој неодложности, у једној кући населила два душманина, од којих је сваки сам себи дао реч, да ће, догод то буде потребно, уздржавати своје непријатељске осећаје. Али већ у августу ја сам знао поуздано, да је с Олгом веома рђаво. Уздржавана болест, као оно када се провали брана на пут стављена, хитала је да накнади пропуштено време. Олга је опет пала у бесаницу и кашаљ, који ме је ноћу будио и нагонио да стрепим и скачем са ностеље. Прилазио сам њеној постељи, нудио јој воде, узимао за руку, која је била безизразна, јер није одговарала ни на моја миловања ни на моје саосећање. — Олга, ти треба да се лечиш! говорио сам јој. У одговор на то, њене су се уснице склапале у саркастично презриви израз, и мени је било јасно, да она више не верује ни у какво лечење, већ једино у блиску и несумњиву смрт. Једне ноћи нробуди ме страшан наступ Олгина кашља. Отворим очи и погледам је на постељи, — плаче. Приђем јој и угледам на покривачу огромну крваву мрљу. Узмем је за руке, ижљубим и осетим да ми се очи напуниле суза. — Олга моја, мила, драга, чуј ме, душо... Ти можеш јоште живети, али ти саму себе гураш у смрт. Послушај мене, свог најбољег пријатеља: лечи се! Сутра ћемо поћи у Швајцарску... одмах! Мора бити да, је слушала како ми дрхти глас, осећала да говорим искрено и видела колико ми је драга. Гледала ме поверљиво и наслонила на мој образ своје хладно чело. — Не, одговори ми. Знаш ли шта ми је казао Иван Михаиловић? Чим помену то, осетих негодовање у грудма. Дабоме, тај дивљак дубоко је утицао на њу и