Nove borbe : roman iz Istre

34 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

— И борбе нове, господине начелниче, оне су већ ту, у ваздуху... ја их осјећам... И оне ће харати у нама и међу нама, дивље и жестоке, а тужном жртвом тих наших крешева и надметања биће и опет онај сиротни, још увијек запуштени наш човјек... Сви ћемо устајати у његово име, а он ће, небог, презрен и неприправан стајати на страни и гледати у нас без помоћи и без схватања.

— И томе ћу ја бити кривг — —

— Не само ви, господине начелниче... Мени је, као неки драги сан, још увијек у памети онај лијепи дан, кад сте оно први пут засјели на ову столицу. Онђе, до врата, стајао сам и ја, луд дјечарац, и слушао вашу топлу, заносну и велику ријеч о новој народној зори, о неком новом сунцу и животу. Ви сте ми у тренутку оном били тако свијетли, да бих најволио клекнути пред вас и заплакати од слатке узбуђености и милине. Одонда је прошло пуних петнаест година, и мене је, нарочито у ово посљедње " доба, често нападало питање: — Шта се је у све оно вријеме урадило за душу, шта за тијело онога патника по урвинама и брдинама нашим је ли сес верига његових скинула ма и једна сама алкаг је ли се икако олакшало тешко бреме његова мукотрпног · живота2 Није, господине начелниче. Онај је невољник и сада. онђе, гђе је и прије био, он је шта више на горем, јер је доживио једно разочарење више и то баш од оних, од којих се јединих надао бољему.

— И ти то меви...

— Могао сам“ наваљивати из бусије и шутјети, али то ми не би подносила ни душа ни образ. Знам ја, да се то не слаже с мојим положајем овђе _ зато вам ево већ овим тренутком изјављујем, да сам приправан на све, што ме чека.

"Три, четири дгна прије Дујам не би ову проповијед саслушао до краја. Па и сада, док је младић говорио, он је с муком гутао гњев, што је у њему кључао, али било је нешто, што га је нагонило да се свлада. у