Nove borbe : roman iz Istre

__ НОВЕ БОРБЕ 43

Старац се мало поколеба : хтио је све да искаже, али у задњи трен прогута тајну, што га је пекла, и рече:

— Није ми ништа, попе Франо — баш ништа...

Можда бијаше ово први пут, што је пред својим најбољим пријатељем хтио нешто да прикрије, али га је издавала ријеч: у оном његовом преломљеном гласу дрхтао је сав његов бол, сва његова мучна тјескоба.

Нагло се придигну, покуша да се осмјехне, но одмах осјети да је и то изишло тако незграпно, да се на једном окрену на другу страну, као да се стиди.

Још се јаче покуњи и оде.

Поп Фране испрати га до врзта и дуго гледане за њим, све климајући главом И чудио се у себи, откуд она ненадана промјена на лицу и у ријечима старога пријатељаг

—- Има Дујам нешто на срцу, има...

МШ.

Ова два три суморна, посљедња дана ударила су на Дујмово лице свој мртвачко-блиједи печат. Нешто му се завукло и у срце: оно час нагло, час испрекидано куцање показује, да се и на оној страни нешто трга. А и по цијелом тијелу осјећа неку немоћ, од које не може да се одбрави као ни од оног страха, што ваљда из ње извире. Њему се тај страх чини понекад кукавним, подлим, тим више што га он нијеу животу познавао никада: ни на мору ни на колну.

__ (Све ми је ово напекао онај гад с оним његовим недјелом....

Но у исти мах синула би у његовој глави и друга мисао:

—___А свега би тога зацијело нестало, да ја доспијем у свој првашњи мир.....

До тога, њему тако потребног мира могао би он да дође једино преко чистих и изравнатих рачуна у опћини, зато је већ сутрадан, код ручка, потсјетио зета на оне његове баштине: ЈЕ