Nove borbe : roman iz Istre

52 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

служба и пропала каријера. И Балдо запсова на „Крањца“...

Извлачећи с трудом ноге из блата; он је мислио и на оца. у

Шта би сада његов отац, да је жив, па да га види овакваг Шта ли није све дао за њг Колико ли се напузао пред народним добротворима, само да га некако протура напријед, па гле) — у што све тог Некако широко гледао би сада стари Зорзи, да му је устати из гроба и видјети свога „првенца“, свога „штудента“, како се ево савио попут сићушног црва па се сада сам гризе и растаче, пошто је већ расточио очинство и материнство своје!

Ту га опет нешто пецну и потаче да сам себе одбрани:

— Ја расточио!.. А коме је турао у школе, у „господу“» Таштина, неукротива таштина мојих часних родитеља — ето! Да су ме оставили код оваца, био би можда друкчији, онакав као и покојни брат: добар и податљив, стуб обитељи...

Код ненадне помисли на мртвога брата осјети као да га је нешто боцнуло. Сјети се, како оно покојник жељаше да постане капетан, па га једном и замолио, да би га у томе подупро. Балдо га отправи доста грубо, рекавши му, нека се окани тих својих лудих „грандеца“, он да за њих нема новаца.

Већ се је било добро смркло, кад је изишао из густаре и ступио на пут, што води равно у његово село. Имао је до тамо још добар сат хода, а њега су онако изморена једва носиле ноге. Паде му на памет, да је ту негдје близу крчма. Поспјеши, и доиста, већ иза прве завојице угледа свјетлост, што је долазила из ниске, самотне куће доље на распућу. То је стара Гајанова крчма, убого горско заклониште. Из крчме се чули на далеко гласови, смијех и рјечкање.

Балдо управи равно к вратима, и већ хтједе да пређе преко прага, кад чу, како му неко спомиње таста, Из радозналости, он застаде и сав се претвори у ухо да боље чује.