Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 53

— А ја вам говорим — душио се некаки сипљивац, — да је у старога добар нос. Знао је он: да је још само мало почекао, збацили бисмо га били ми сами, њега и оне, који су с њиме унутра...

— А ја велим да не бисте. Сви сте ви велике плашивице, сви — јави се у то крупан и жесток глас.

— Ко вели, да не бисмог Нека наш „господин“ само прстом макне, па да видите како ће се то све окренути.

— Ваш господине

— Да наш капелан. Сви смо ми уз њега, јер је и он с нама. Он се скрби за нашу душу...

— А ви за његово тијело — груну опет онај жестоки глас.

Забруја грохот.

— Штог — јави се и опет онај први кроз грчевит кашаљ. — Не замјерите, али ви немате ту шта да говорите. Ви нисте више наши, ви живите далеко · одавле, у „фабрикама“, међу туђим, незнабожним свијетом, па не можете судити како треба. Али ја вам велим: нека само доспије опћина у руке нашега „господина“, па да видите чуда!... Ко служи Богу, тај · ће имати срца и за убога кмета... ;

— Ви то мислитег

— Бог то заповједа.

— Тако! Али ми у нашим фабрикама умујемо мало друкчије. Ми не гријешимо толико против друге заповиједи божје као ви, али се строго држимо оне његове: — Помози себи, човјече, сам, па ћу ти и ја помоћи! Зато, кад нас у „фабрикама“ мори глад, ми понизно молимо, да нам даду круха. Ако се пак нико не миче, да нам га даде, ми онда лопатом у кут, па пести у вис, нека се господски ђаво затресе. Мој пријатељу, када вас зло притисне, не чекајте помоћи ни од попа ни од фратра, већ сложно удри, лупи, па да видиш чуда!...

— Тако ваља, повлади неко из друштва.

— Еле, — надометну онај сипљивац, некако покуњено, — нека сада мени неко каже: како ћеш себи да помогнеше Неко те хвата с десна, други натеже с лијева... и. 3