Nove borbe : roman iz Istre

56 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Уморан и ломан спусти се на једну од преосталих столица. Шутећи погледаше час на кукавну древност рођенога дома, час на жалосну подобу старе матере, која је сва стиснута и савинута у тијелу а испијена и жута у лицу, приступила ватри и, објесивши луки"јерну под широку, нахерену „пару“, сјела на руб ониског огњишта и загледала се у разгорјели пламен.

Свјеже је грање на огњу цвиљело, а одазивао му се високо у димњаку хук вјетрова, што се погоне негдје над висовима горским.

Дуго су остали без ријечи.

Нешто је тешко лежало у томе муку и тиштало мајку и сина. Балдо није готово никада западао у мекоту и њежност, али, ма колико се сада одупирао, никако није могао у себи да пригуши оно неспокојство, што му је у овај мах обузело душу. И доиста: поцрњела кухиња с раскопаним огњиштем, онај мукли хук у димњаку, па овај старински сто, ово мршаво и прљаво псето, што му је легло до ногу и тупо се у њ загледало, све јеу њему будило слике дјетињих прошлих дана и изазивало у души нешто тешко и боно.

Изишле му пред очи и појаве покојника: оца и брата, и њему бијаше да погађа, како се те приказе _ у овој муклој осами морају често да као јављају у души ове скршене старице на огњишту.

Данас су, изазване његовим ненадним походом, опет искрсле и зацијело још болније стале пред исушене јој очи. Јадне очи! Њему се све чини, да види, како се у својим издубинама, под набораним челом, све живље окрећу и како се под њима оно набране коже на испитом лицу све јаче грчи... А гле, и усне јој дршћу као да ће из њих провалити нешто неизмјерно мучно... И ено, већ се слажу у некакав отегнут и тугаљив звук жалобитне пјесме нарицаљке, из које канда плаче и стење прадавна туга: прва, жестока бол прадједовске душе...

Дуго је тужила. Зазивала је мртвога сина, спомињала његово дјетињство, његово добро срце и љубав према њој, старици мајци. Како ће јој сада бити без њега Ко ће јој, сиротици, помагати у ста-