Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 57

ростиг И у свом очају дизала је главу и обје руке, саме кости, и заклињала Бога, да је узме. |

Први тонови тужног мајчиног жаљења пробудили су у Балда неку самилост, али тај се осјећај у један мах расплинуо, чим је старица наричући узела да истиче врлину и доброту мртвога сина.

— Хоће да уједа! — помисли он и на срце му се навукао првашњи, крути оклоп. |

У неке устаде, поче се шетати и проговори:

— Од плача ти нема користи, знаш...

Она се лецну. У чуду га погледа, као да се пита, је ли то његов глас. Угуши јецај па одговори, као да умире:

— Да не плачем А то ми је све... Друго сам све изгубила...

„И опет жалац!“ помисли, па се намршти, али остаде миран.

— Мамо, дошао сам к теби, да те видим... Није ти жао 2

— Послије четири године...

; Он послути, да ће сада доћи најнепријатније, и осјети неисказану зловољу.

Она међутим сложи руке на кољену па, загледавши се изновице у огањ, продужи гласом што је више заносио на горчину него ли на пријекор:

— Знао си, да сам сама и несретна, и ниси дошао...

— Помогао не бих био, а опет...

— Сама као сухо дрво... Доходило ми, да ће ме сад на стиснути... Онда ми је било некако у срцу, као да ће ми у стотину комада... Небоги синак мој!

Шума на огњу плану живље, а црвенкасти одраз пламена зали сумртво старичино лице.

— А је ли боловао дугог — упита он, нешто од радозналости а нешто у намјери, да одврати од себе мајчине убоде.

— Као стијена био је чврст и увијек здрав... све док га зла срећа не нанесе у ону црну Бразилију, којој сам ја већ и задњи камен уклела. Тамо ми га спопала она „жута“ болест, обрвала га и, ранице моја! у мало дана оборила. А никога близу. да