Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 13

— Ни чути... Утукло га... Поништило,,. Није

ни чудо: старац је, па здравље којекако... Ето, и кћи, Олга, морала је да прекине науке, да се врати“ и да буде уз њега... Тешко је то поправити... и

ја не знам, какве ли ће бити среће они, што су му остајали вјерни и што сада наваљују, да повуче оставку...

(Опет стаде да пребира листове, а само би испод ока погледао каткада, да види утисак који су на младића оставиле његове ријечи.

И заиста, младић је остао као нечим ударен. Перо му се укочило у руци, а поглед се ненадно замућених очију устремио у кут, гдје је сјена била најгушћа.

— За данас доста — помисли Балдо, и мало што му се усне не развукоше на весео осмјех. Окрену разговор на друго, па видећи да младић расијано слуша, ушута, пребра још неколико листова, из свакога забиљежи понешто, проговори опет, али у некој незнатној ствари, устаде, поздрави и оде.

— Овдје је већ бачен каменчић — рече тарући себи задовољно руке, — а сада у читаоницу, па да и ондје мало замутимо.

Мрак се већ хватао, и Балдо нађе у читаоници баш оне, које је и тражио: Филинића, Белинића и још неке друге, што су с оном двојицом „у једну тикву“ пухали. Сви су сједили око одуљег стола, на коме су у посвемашњем нереду лежале новине, илустрације и разне, неразрезане брошуре. Десетак људи, што матора, а што већ посве стара чељад. Њихове нагнуте ћеле и бијеле власи око њих непомично се блистале у свјетлости, што се просипала одозго, са мједеног лустера. Те се главе нису макле ни у часу, кад је Балдо уљегао. На његов кратки, понешто кротки, поздрав узврати му некакво роптање у хору — а онда и опет исти посвемашњи мир.

Новине тога дана бијаху сасвим празне и људима убрзо додија читање. Поспреме наочаре и заметну разговор, исто онако празан, каошто бијаху и оне новине. Нешто живљу ноту унесе у разговор пикан-