Nove borbe : roman iz Istre

[12 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

да гледа, како се неко диже, а њега потискује у сјену. И још нешто: Балдо је знао и за ону Петрову љубав, и ето, — не би требало, но да се онај „филозоф“ увуче још и у кућу, па да њему, Балду, још и тамо поткопа оно мало угледа, што га ужива. Имао је он дакле довољно разлога, да зазире од младића, који му је — о томе је био на чисту! — и са своје стране узвраћао мило за драго. Но у овај мах затоми он својом прирођеном лакоћом оне своје осјећаје и, узевши своје мјесто код благајне и пребирући листове неке крупчзе књиге, заподјену с њиме разговор. Најприје му каза, како је јуче „случајно“ отишао у планину и шта је све горе чуо и видио. Претјерао је много и придодао, само да слика буде што црња.

— Капелан је управо неуморан. Куда иде, све се око њега згрће, слуша га и повлађује му. Све је отровао, а и они твоји као да му помажу. Који их је ђаво натентао, да трабуњају сељацима о Дарвину и таквим стварима. Па онда: кога сте врага неки дан написали 2 Па није онога чланка, стари би д>нас сједио овдје и капелан био би питомији. Овако не аза како ће се- све да сврши...

— Није била наша намјера, да...

— Намјера амо, намјера тамо: старога опекло и сад је готово. Па, да -те питам, имате ли ви кога свога човјека, да засједне на његово мјестог

— Мир Та ми нисмо ни странка, ми смо тек скупина једна...

=— Ето видите! А паметно би било, кад се нешто руши, да се има одмах у припреми и друго, чим ће се оно порушено да надомјести. Траљаво је то!

— Али понављам: наша намјера није била... и ми — моји пријатељи и ја готови смо да дадемо начелнику у нашем листу наширу задовољштину. Он то-и заслужује.

— Има он већ своју задовољштину. Чујем, да неки већ раде на том, како би га замолили, да опет прими...

— А онр