O demokratiji u Americi. Sv. 1

251

ђењем постоје, у Француској, од времена кад су законозналци ушли у управу ; то јест од времена Филипа лепог. Од тога, доба, те су две ствари непрестано расле, Ево шта Малзерб рече краљу Лудвику ХУЈ, 1775 год., говорећи у име сопг дез а1дев.

„Сваком телу, сваком друштву грађана беше остало право управљати својим сопственим пословима; право које није део првобитнога устава краљевства, јер је оно много старије од устава; то је нриродно право, право разума. Међу тим оно је одузето вашим грађапима, господару, и ми се не плапшмо рећи да је администрација у том смотрењу пала у крајности које се могу назвати детињастим,

„Од када су силни министри усвојили начело да чикако не сазпвају народну скупштину, дошло се од последице на поледицу дотле да се саветовања становника једнога села протлашују за неважећа ако нису одобрена надзорником; тако, ако олштина има да учини неки издатак, она, треба за то да добије дозвољење од надзорниковога заменика, да, се управља по плану који је он дао, да употребљује раднике које он потломаже, да их плаћа по његовој ћуди; и ако општина пма да води неку парниду, треба такође да добије од надзорника дозвољење за то. Парница треба да пређе преко тога првог суда пре но што дође до земаљског правосуђа. А ако надзорник не мисли као становници, или ако њихов противник ужива надзорниково поверење, онда општина, не може добити овлашћење да брани своја права, Ето господару каква су се средства употребљавала да се у Француској угуши сваки општински дух, да се угасе, ако би било могућио, п сама чуства грађана; цео је народ тако рећи проглашен за непунолетна, и постављени су му тутори.,

Шта, би се могло боље рећи данас, кад је француска

револудија учинила оно што зову њезина освојења усмотрењу

централизације Године 1789, Џеферсон писаше из Париза једном од својих пријатеља: „нема земље где је жеља за прекомерном