O predstavničkoj vladi

92

свако мнење саслушају, па или дасе сњим сагласе, пили да кажу јасно зашто се не саглашују, такво место било би већ по себи, ако ни којој другој цели одговарало не би, једна од најважнијих политичних установа, какве само нигде може да буде, и један од највећих благосова слободне владе. На такав „разговор“ неби се никад са малим уваскењем гледало, ако се не би допустило да он „радњи“ смета; а он неби никад радњи сметао, ако би скупштине знале п признавале: да су разговор п већање њихов прави посао, јер радња, као плод већања, јесте задатак, не једне мешовите скупштине, него лица стручно изучених за њу; даље, да је прави позив једној скупштини, да пази да таква лица буду поштено п разумно изабрана, а да св даље не меша у њихове послове, осим у колико јепитање о неограниченоме праву предлагања и критиковања, или о давању ни одрицању посљедњег печата народног одобрења. Само у недостатку те разумне уздрживости могу народне скупштине покушавати да раде што оне не могу добро урадити — да раде послове владе, и да праве законе, и да се у многоме саме постављају на место правог механизма; тутада, наравно, сваки час који се у разговору проведе, јесте час којл се правоме послу одузима. Алн баш оно, што чини дасу такве скупштине најнеспособније за послове законодавног савета, чини да су оне тим боље за свој други посао; а то је: што оне нису избор највећих полптичинх духова у земљи, из чијих би се мнења мало са поузданошћу извести могло о мнењу самога народа, него су, кад су правилно састављене, верна слика сваког ступња умности у народу, умности која је уопште овлашћена да даде гласа у јавним пословима. Њихов је задатак: да означују потребе, да буду орган за народна захтевања, ин огњиште за претрес свију мнења о јавним пословима, и великим и малим; и, у87То, да критиком, а по потреби и одрицањем своје потпоре, ограничавају оне високе јавне званичнике, који државне послове у ствари руководе, или који постављају оне зва-