O predstavničkoj vladi

120

онолико, колико износи једна трећина бирача, у месту, илн још и више, бпла би у стању, ако ништа више покушала неби, да бар једнога од трију чланова. избере. Исто то постигло би се још на бољи начин, ако би бирал, вао што је предложено у једном даровитом саставу г. Џемса Гарта Маршала, задржао сва, три гласа, али би му било слободно, да их сва три за истога кандидата, даде. Ти планови, премда неизмерно бољи него никакви, опет су само за нужду, а достижу тек непотпуно своју цељ; јер све мештанске мањине, које износе мање него трећину бирача, и све мањине које су састављене из разних округа бирача, па ма колико да би оне бројиле, остале би непредстављене. Међутим, много је сажалевати, што ни један од тих планова. није у извршење узет, јер да је ма који од њих примљен, признало би се право начело, и спремио пут за његову потпунију примену. Али права једнакост представништва неће се постићи, Докле год сви бирачи који једну мисао деле, чим њихов број достигне средњи број једног округа бирача, па ма где у земљи они становали, не буду властни да се једно с другим сједињавају у дели избора једног представника. Тај ступањ савршенства у представништву изгледао је као непрактичан, докле један човек од великог дара, способан и за простране опште погледе п за изналазак практичних појединости — г. Томас Хер — није доказао његову могућност, надртав план за његово остварење, план који је донет у облику састава једног парлиментског акта, и који има скоро безпримерну заслугу: да приводи у дело једно велико начело владе, начином којџ се приближује узорном савршенству у погледу на посебну цељ, докле у исто време достиже пи више других дели, које једва да су мање важне.

По томе плану, јединица представништва, број бирача који би били овлашћени да имају свога представника, определио би се онако као што се обично опредаљује средњи број, а то овако: укупан број оних који