O predstavničkoj vladi

128

способност на правоме пољу пред гомилом развије. Ако такав човек не дође до пуне важности своје, то се има, приписати установама или обичајима што га држе изван круга у воме бл виђен био. У старим демократијама није било никаква сретства, да се један способан човек држи изван круга у коме би виђен био: говорница беше му отворена, а није му требало ничијег дозвољења, да би постао јавни саветодавац. Тако није у једној представничкој влади; и најбољи пријатељи представничке демократије једва да могу бити без бриге; да Темистокли или Демостени, чији би савети народ спасли, могу да за целог живота не буду устању добити места у парлименту. Али, ако се место у представничкој сеупштини може осигурати и само некима од првих духова у земљи, ма да би сви остали били само средње способности, утицај тих руководећих духова сигурно би се увек дао осетити у општем већању, па баш и да би се знало, да су у многоме противни народноме мишљењу и осећању. Ја не могу да замислим никоји начин, којим би се место так= вим духовима у представничкој скупштини тако позитивно оспгуравало, као што се осигурава начином који је г. Хер предложио.

Тај део скупштине био би и добар орган за један велики друштвени посао, за који се ни у једној постојећој демократији нарочито побринуло није, али који ни у једној влади не може трајно остати пнеизвршен, а да тиме та влада не буде осуђена на неизбежно изопачење и упропашћење. То семоже назвати радња антагонивма. У свакој влади има неке силе јаче од свију осталих, и та сила која је најјача, тежи непрестано да постане једина сила. Нешто у намери, а нешто несвесно, она непрестано тежи да себи све друге силе покори; и она не може да буде задовољна доклегод има чега што се трајно пред њом успрсава, или доклегод има каква утицаја који није у сагласности са њеним духом. Па ако она успе да све противне утицаје угуши, и да све по своме калупу