O predstavničkoj vladi

158

кад се најбољим практичним мерама, које се само наћи могу, ради да се томе узору приближи.

Аво се пита, у коме се пространству начело извршпти даје, или колико се гласова могу дати једној личности на основу претежнијих способности, ја одговарам, да то по себи није веома важно, предпостављајући да, се разлике и поступности не праве произвољно, него су онакве, какве општа свест и општи разум разумети и примити могу. Али је неодољиви услов, да се не прекорачи међа коју прописује основно начело, што је изложено у предидућој глави, као услов изврсности у уставу једног представничког система. Шраво ва више гласова не мора никако тако далеко ићи, да они којима се оно даде, или сталеж (ако'каквога има) коме оно припадне, претегне сретством њега над целим осталим друштвом. Разликовање на корист васпитању, које је по себи праведно, препоручује се још строго тиме, што оне који су васпитани, осигурава противу сталежког законодавства оних који нису васпитани; али, оно несме ићи тако далеко, да они који су васпитани, могу на свој рачун сталежво законодавство практиковати. Нек ми се још допусти додати, да ја сматрам као неодољиво нужно, да у предлог о повластици за више гласова уђе п ова одредба: да буде слободно и најсиромашнијему у друштву тражити ту повластицу, чим може доказати, да је он, у пркос свима тегобама и сметњама, достигао онај ступањ образованости, који на више гласова право даје. Треба да буде добровољних испита, на које когод хоће може изићи, па доказати да је дошао до оне мере знања и способности, која је призната за довољну, и онда да му се допусти да има више гласова. Једна повластица која се не одриче никоме, који може доказати да је испунио услове, од којих она по теорији и по начелу зависи, не би морала бити одвратна ничијем чуству правде; али она би извесно то чуство вређала,