O predstavničkoj vladi

176

мењати мање и опадајуће зло за веће и растуће. О тој ствари, и о том питању уопште, уколико се оно даје применити на Инглеску у данашње време, ја сам, у једној књижици о парлиментској реформи, изјавио моје мишљење у изразима, које ћу овде да препишем, јер не осећам да би што боље казати умео.

„Пре тридесет година беше још истина, да је у бирању чланова парлимента главно зло противу кога се имало чувати, било управо оно које би се тајним гласањем уклонити дало, а то: принуда од стране спахп а, од стране оних који раднике траже и плаћају, и од стране. муштерија. У данашње време, као што ја мислим, много већи извор злу јесте саможивост, или саможива партанчност, самога гласача. Ја сам убеђен, да гласач данас, ако непоштено и на штету гласа, то чини чешће из свога сопственога, личнога, интереса, пли сталежкога интереса, или каквог ниског осећања у својој души, него из страха од неприлика које би му други направити могли, а тима, утицајима, којима је извор у саможивости или у саможивој партајничности самога гласача, овај би се поред тајног гласања предавао слободан од сваког чуства стида. или одговорности.

„У временима која нису давно прошла, виши и 6отатији сталежи имађаху владу сасвим у рукама. Њпова сила беше на што се земља највише жаљаше. Обичај да се гласа по команди онога од кога радниди зависе, или каквога спахије, беше тако утврђен, да га скоро ништа друго није могло потрести, него само велико народно одушевљење, какво се тек за добру ствар развија. Глас који је дат противно тима утилајима, беше, дакле уопште, израз поштења и јавног одушевљења; али у сваком случају, и ма којим разлогом да би опредељен био, беше скоро извесно, да ће он добар глас блти, јер то беше глас противу огромнога зла, противу господарећег утицаја олигархије. Кад би се гласач у оно време могао поставити у стање, да слободно без опасног излагања сво-