O predstavničkoj vladi

197

вести као обвезани, да у питањима у којима њихови бирачи имају неко пресудно мнење, изразе пре то мнење него своје сопствено. Не гледећи на позитивни закон, ин на историјска предања никојег народа за себе, питање је, који је од тих појмова о дужности представника, истинит. |

То питање није питање о уставном законодавству, као што су питања која смо досад претресали, него је питање о ономе што се може приличније назвати уставна, моралност, — етика представничке владе. Оно се не тиче толико установа, колико расположења духа, са којим бирачи треба да приступају извршењу свога задатка, или идеја које треба да владају о моралним дужностима, бирача. Јер, ма какав систем представништва да би био, он ће се претворити у систем простог опуномоћења, ако бирачи то за добро нађу. Доклегод је њима слободно да не гласају, и слободно да гласају како им је воља, неможе се учинити да они свој глас не поставе у зависност од каквог услова, са којим мисле да је добро да буде у свези. Кад неће да изберу онога, који неће да се обвеже да заступа свако њихово мнење, па ако они желе, и да се саветује с њима, пре него што ба гласао, о свему што неби било унапред предвиђено,а било би од важности, они могу свести свога, представника на голо оруђе њихово, и поставити му за дужност части, да даде оставњу чим неби више хтео да ради као њихово оруђе. А почем они имају снаге да то учине, у теорији уставности мора се претпоставити, да ће они желити да то чине; јер и по самоме начелу уставне владе треба предпоставити, да ће се политична власт злоупотребити за, особене цели онога, коме је она, поверена; не што би то увек тако било, него што је таква природна тежња, ствари, противу које слободне установе особито треба да чувају. Ма колико да би нам се чинило да је неправо,; или будаласто, да бирачи свога представника у пуномоћника претварају, почем је то раширење бирачке повластице