O predstavničkoj vladi

рија полптике, мисле да докажу само нужност тих трију услова ; ако они мисле да неможе трајно обстати ни једна, влада, која не испуни први и други, па у знатној мери и трећи тај услов: њихова доктрина, тако ограничена, јесте неоспорна. Штогод они мимо тога тврде, мени се чини да томе никако места нема. Ове што нам се говори о нужности неке историјске основе за установе, о потреби да ове буду у сагласности са обичајима и карактером народа, и о другоме што је па то налик, значи или то, или ништа што би ствари припадало. Поред разумнога смисла што га у томе и у таквоме начину говора има, има ту јоши много голе сентименталности. Али, у практичном погледу, штогод се наводи као нужно за политичне установе, све то служп само као олакшица за пспунење оних трију услова. Њад се некој установи, или некоме скупу установа прокрчи пут мнењем, укусом и обпчајима народа, не само да је лакше склонити народ да прими ту установу, пли тај скуп установа, него он ће и лакше научити, и биће, већ с почетка, боље расположеџ, да чини што је нужно и да би се одржале те установе, и да би оне радпле онако, како ће најбоље резултате произвести. Велику погрешку учинио би онај законодавац, који не би своје мере удесио онако, како ће се користети обичајима и осећањима што су се тако затвели, па могу да припомогну његовој цели. С друге стране, претерује се кад се проста сретства помоћи и просте олакшице означују као нужни услови. Народ је лакше склонити да чини, и он лакше чини оно, на што се већ навикао; алп он може да се научи чипити и оно што му је ново. Ближе познанство јесте велака помоћ; „а чешће и дуже бављење око неке идеје сродиће нас с њоме, баш да би нам она с почетка и непозната била. Има небројених примера, како се цео један народ одушевљавао за ствари које нису покушане. Мера способности по којој један народ може да чини што још чинио није, и да се прилагоди новим одношајима, припада и