O predstavničkoj vladi

208

спрам својих суграђана, да чине све што могу да би такве људе у законодавство довели; па да је и за њих саме много важније, да буду представљени таквим 40веком, него оним који исповеда само да је сагласан са, већим бројем њихових мнења, јер је извесно да ће се имати користи од његове способности, доле је веома сумњива предпоставка: да он нема, а они да имају право у оним питањима, у којима се он с њима неслаже.

Ја сам претресао то питање по предпоставци да, бирачки систем, у свему што зависи од позитивних установа, одговара начелима која су постављена у предидућим главама. Па и по тој предпоставци теорија, која хоће да представници буду само пуномоћници, мени се чини да је лажна, и у својим практичним пословима штетна, ма да би штета у том случају у извесне границе сведена била. Али, ако се уставом не би признала јемства којима сам ја тежио да осигурам представничко начело; ако се у уставу неби побринуло о заступању мањина, нити би се допустила пкаква, разлика у бројној вредности гласова, разлика која бл одговарала некоме критерпуму по коме би се оцењивао ступањ васпитања у оних који гаасају: ту се никојим речима не би могла претерати важност начела по коме би представнику требало оставити да сасвим слободно ради; јер под владом општег права гласа, само би тада било изгледа да ће и друга мнења, а не само мнења већине, у парлименту чувена бити. У оној лажно названој демократији, која је у истини искључно господарење радничког сталежа, почем сви други остају непредстављени и нечувени, једина заштита противу сталежког законодавства у његовом најскученијим, и противу политичног незналиштва у његовом најопаснијем облику, била би у ономе наређењу, по коме би они који нису васпитани, могли бирати васпитане представнике, и поштовати мнења ових. Шеке готовости да се то учини, могло би се разумно очекивати, но све би стајало до