O predstavničkoj vladi

296

мере за ту цељ. Ако владине школе и учитељи које је влада поставила, уче хришћанству, ма колико и како да. би се уверавало, да ће се та наука давати само онима којп је од своје воље траже, никојом мером доказа не ће се родитељи уверпти, да се никаква недостојна сретства. неће употребити за обраћање њихове деце у хришћанство, или бар за одпађивање њихово од Индунзма. Да би се они најпосле о противноме уверили, требало би да никако не буде школа које би биле упућене да у хришћанство обраћају. Ако би учење имало. и најмањег успеха у постизању за те цели, оно би довело у опасност не само корист п опстанак владиног система васпитања, него може бити и сигурност саме владе. Један инглески протестанат не би се дао лако навести, да своју децу у римско-католичку семинарију пошље, па ма колико уверења да би му се давало, да неће бити покушаја да се она у католицизам обрате; ирски католици неће послати своју децу у оне школе, у којама се од њих протестанти направити могу; а ми да очекујемо да Индуси, који мисле да се повластице пндунзма једним чисто Физпчним актом изиграти могу, изложе своју децу опасности да се обрате у Хришћане!

Такав је један од оних начина, на који мнење господареће земље тежи да утиче, пре штетно него користно, на владање оних, које је она овластила да управљају. У другим погледима она ће по свој прилици најчешће посредовати онде, где се она најсталније позива, а то ма за какву корист инглеских насељеника. Инглески насељеници имају пријатеља. код куће, имају органа, имају приступа публици; они пмају заједнички језик и заједничке идеје са својим земљацима, и жалба једног Инглеза саслушаће се са већим учешћем, баш и кад се нема намере да јој се неправедно првенство уступи. Сад, ако има чега што свеколико искуство потврђује, то је ово: кад једна земља другу у потчињености држи, они који пз господареће Земље долазе у страну земљу, да ту