O predstavničkoj vladi

59

васпитања које грађанин добија, учешћем, ма ово и ретко било, у јавним пословима. Радећи те послове, он је позван да размишља о интерссима не његовим сопственима, да у случају спорова буде руковођен другим правилом него што су његове приватне наклоности, да сваки час примењује начела и правила која. су постала из погледа, на. опште добро: и обично налази он удруженесњим у истој радњи духове који су више него његов дух познати са тим идејама п пословима, п који ће се трудити да даду разлога његовоме разуму и да потстакну његово осећање за опште добро. Тако се он доводи, да се осећа, као један из публике, н да све што је од опште користи сматра да јен њему од користи. Где такве школе за јавни дух нема, једва ће бити осећања да приватне личности, које нису ни у каквоме одликованоме друштвеноме положају, дугују икоје дужности друштву, осим дужности да слушају законе, и да се покоравају влади. Ту нема онога, несаможивог чуства, по коме се човек осећа као истоветан са публиком. Свака мисао и свако чуство било о интересу било о дужности, тоне сасвим у личности или у фамилији. Човек никад не мисли на какав друштвени интерес, на какве цели којима би заједно са другима тежити имао, него само на оно око чега ће се са другима отимати, и што он у неколико 0 трошку других постићи може. Један сусед који није са везник или друг, почем никад вије умешан ни у какво заједничко предузеће за општу корист, биће само супарник. Тако страда и приватни морал, докле се јавни сасвим урушује. Кад би то било опште и једино могућно стање ствари, највише тежње законодаваца и моралиста могле би ићи само на ово: да сеод велике гомиле људи који заједно живе, направи стадо оваца, које ће мирно једна поред друге траву пасти.

Из тих нагомиланих проматрања јасно се види, да влада која једина може потпуно задовољити све потребе друштвеног стања, јесте она, у којој цео народ учествује;