O predstavničkoj vladi

79 коју би сви мушки чланови народа представљали, изиђе на ово: да се једноме човеку даде власт, да колико год хоће људи, без суда и пресуде, у Ламбесу или у Кајену изгони, предпостављајући да он свима њима допушта мислити, да нису искључени од могућности да им неки део његове благонаклоности припадне. Црта карактера, која, више него икоја друга, становнике ове земље чини снособним за представничку владу, јесте: да они скоро уопште противну каратеристику имају. Они су веома саревњиви на сваки покушај, да се над њима рашири власт, која не би била освештана дугим обичајем и њиховим сопственим уверењем о праву; али, они уопште врло мало маре да над другима господаре. Немајући нимало симпатије са страшћу за господарењем, докле су сасвим добро познати са побудама личног интереса из којих се власт тражи, они воле да ту власт извршују који је не траже, али којима она долази по њиховоме друштвепоме положају. Кад би странци то разумели, тиме би им се разјаснила понека привидна противуречност у политичноме осећању Инглеза; њихова ваздашња готовост да допусте да над њима владају виши сталежи, удружена са незнатном личном услужности према истима, тако да н! један други народ не воле толико да се одупре власти, кад ова прекорачи извесне прописане границе, пили да ни један други није толико одважан, да оне који над њим владају, вазда подсећа, како он хоће да се над њим влада само онако, као што се њему најбоље допада. Отимање око звања јесте, дакле, облик властољубља који је Инглезима, гледећи на њих као на народ, своро непознат. Ако пзувмемо неколико Фамилија, или оне који су у сродству, и којима државна звања као на · вамоме путу леже, мисли Ивглеза о напредовању у животу узимају сасвим други правац, а то правад успеха у послу, или у предузећу од кога се живи. Они имају најјачу одвратност од оне борбе, коју политичне партије или личности једино око звања воде, и онл једва на друго