O prinudnoj nagodi (ravnanju) van stečaja

14

кроз фазе коју горњи уставни прописи за законодређују, значи да је тај пропис све друго, само не законски.

Ако је се управна власт, из буди којих разлога, бојала да јој законски предлог о нагоди, по горе наведеним уставним прописима, не би био примљен од законодавног тела, могла је се користити одредбом чл. 94. Устава, Т..ј. донети уредбу о нагоди којаби имала амаз! силу закона, пошто би била обнародована. Тиме би се управна власт послужила једним нередовним путем, али би тако донесена нагода имала амаз! силу закона и судови не би јој могли одбити примену исто онако као ни примену закона. Тако је бар најраспрострањеније мишљење, и ако београдски првостепени варошки суд, за председништва г. Мих. Тадића, није нигде хтео применити уредбу онде где је она у директној противности са одредбама законика, било грађанског, било кривичног, било трговачког и стецишног. Далеко би пас одвела дискусија по овом питању, али ми мислимо да смо у праву, ако износећи горњу праксу београд. прв. вар. суда кажемо, да је она светао пример судске жудње да се редовно донесени законски прописи одрже а нередовни зак. прописи и уредбе, у колико би били противни законицима и постојећим законима, не би имали примене у суду.

Горње опаске нису остале незапажене и од других писаца, и ми можемо са задовољством извести, да се са нама у многоме слаже ит. Д-р Т. Лазаревић адвокат, који је у Мјесечнику за октобар 1923, год. написао чланак под насловом: „Постанак, вриједност и важност прописа о принудној нагоди ван стечаја“ а који нам је, у време кад смо ову студију писали (друга половина децембра 1923. год.) био потлуно непознат. Налазимо за потребно да нашу студију комплетирамо наводима из г. Лазаревићевог чланка. Г. Лазаревил тачно каже, да је нагода један „празан закон, један наслов закона, познат само по своме наслову и по својој материји иу колико се ова може из наслова распознати“. Нагода да постане закон требала је да прође кроз следеће фазе: 1) да је поднесена у виду зак. предлога Народној Скупштини (чл. 78 Устава), претресена и примљена од Народне скупштине (чл. 86 Устава) и најзад обнародована (чл. 49 и 80 Устава); 2) или да је донесена у виду какве уредбе (чл. 94 Устава); 3) или да је донесена по скраћеном поступку (чл. 138 Устава). Четвртог начина нема и ако је пронађен, он нема нигде ослонца у Уставу. ј |

Како је нагода донета2 Баш на тај четврти начин. Законом од 3!. децембра 1921. год. закон о нагоди од 28. априла 1916. год. проширен је на целу краљевину. Министар Правде, под бр. 7328. од 14. фебрубра 1916. год. објављује, у виду једног свог ресорног акта, и сам потписује тај закон на дан 25. априла 1922. год. у „Службеним Новинама“ бр. 89/22. Како је ово закон који се проширује на целокупну територију и уз то још као саставни део једног финансиског закона, то се за његово објављивање стара поред Министра Финансија првенствено Министар за Изједначење Закона, па тек онда Министар Правде. Овај аргуменат није пао у очи г. Лазаревићу и ако нама изгледа доста важан.

Уз то, нагода носи име закона, и ако њу не потписује шеф извршне власти

— краљ, већ само Министар Правде, исто онако као кад би била нагода нека министарска наредба, Тако нагода није донесена ни као закон, ни као уредба,

већ као неки трећи правни институт у нашој земљи који нема ослонца ни у:

Уставу, ни у осталим законима а још мање у нашој парламентарној или владиној пракси. То је рђав новитет који не може опстати.