Od života do civilizacije

72 ОД ЖИВОТА ДО ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

сподарити и повлађивати њиме, то је главна црта и главни потстрек наше образованости. Она се не осврће на то да ли на тај начин штогод доприноси опстанку човекову и човечанства. Освојити, савладати, победити у смислу духа над материјом, што више развити моћ и могућности наше интелигенције, то је главни потстрек људске цивилизације. У томе смислу наша је образованост продужење биолошког идеала који је праживотињу довео еволуцијом до човека. Као год што видимо у току еволуције живих бића да она постају биолошки све савршенија, да све више искоришћују могућности физичкохемијскога света, без обзира чему то води њихов опстанак, тако видимо и човечанство, понето истим интелектуалним идеалом, где сабира знање и искуство, шири своју моћ на материјални свет, те на тај начин постаје све моћније и савршеније, не питајући се куда га то води. Као год што су многа првобитна најпростија бића стремећи усавршавању изумрла, док су их надживела она која нису била у тој мери понета том амбицијом, тако и човечанство својом културом све се више уздиже, без обзира да ли му тај идеал неће бити кобан. Можда и неће бити, али и кад би био, човечанство га се не би могло одрећи.

Узмимо један од последњих подвига човекових. Освојио је ваздух. Шта га је на то потстаклог Да ли борба за опстанак, да ли жеља за стварањем бољих животних услова, или штогод сличног Несумњиво да не. Није га на то потстакла ни борба међу народима, јер мржња није кадра ни своје