Od života do civilizacije

84 ОД ЖИВОТА ДО ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

ради оружања индивидуе у борби са том целином и њенога искоришћавања. Та моћ организовања живога бића не лебди над организованим светом, није му трансцендентна, већ је у свакоме живоме бићу као једна од одлика живота. Она је себична, кратковида, генијална. Она зна само за интересе и циљеве јединке и врсте, и у њима спроводи свој идеал механичке хармоније, и само у њима. Садашња жива бића у многим облицима својим огроман су напредак према облицима старих геолошких слојева. А може ли се тврдити да је живи свет као целина у погледу односа међу његовим члановима постао хармоничнији, савршенијиг Напротив, изгледа да су само сретства за борбу и уништавање постала савршенија. Могло би се можда рећи да је индивидуално усавршавање, повећаним својим захтевима и потребама, изазвало жешћу борбу за опстанак, и да је склад у живоме свету данас мањи него што је некада био.

Не може се човек отети поређењу на сасвим другоме пољу: не развија ли се културом индивидуално много више од човечанскогаг Поред свега што је човек остварио на пољу културе, није ли он у погледу односа заједнице, мимо сву варљиву спољашност, мало одмакао од пећинскога човека» Не постају ли у рату културни појединци дивљачке заједницег

Дубљи биолошки склад изван граница индивидуе налази се само међ индивидуама исте врсте. Животињске заједнице не постоје између разних врста у ономе смислу као што су заједнице пчела,