Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ о

је. најниже и најслабије: емфаза, каламбури, титрање речима, све песникови уступци вулгарном укусу ондашње публике енглеске.

Каламбур је тада у књижевном Новом беле у опште био на великој цени, сматрао се као главна, црта духовитости, један од услова „женијалности“. Јован Ђорђевић био је неколико година славан, што је пи дцапн свео на „ту тикван ти“ ! Лаза Костић, шекепироман, „наш млади Шекспир“, како су га око 1862 називали у Преодници, човек који никоме у „женијалности“ није дао пред собом, почео је руковати са каламбуром као вашарски мађионичар запаљеним свећама или оштрим ножевима. Каламбур је постао код њега доказ песничке снаге, и он је те доказе обилато давао. Он је био сав срећан кад је могао написати:

Шта ме сеца Са месеца,

или „Максиме“ свести на. умак'си ме“! „Израиљке“

постале су „израјанке“, Јулију је звао „вила на- шега Вилија“; у Махараџи султан вели: увезиру | мудри, вевиљо мудра на ћилиму среће моје«. У чланку Ромео и Јулија у Матици, он добацује Енглезима овај водоскок од каламбура: „дали ако не требамо ваше стерлинге, требамо ваше стернове; ако не требамо ваше булдуге, требамо ваше булере, ако не требамо ваше чексове, требамо ваше чекспире, ако не требамо ваше бароне, требамо бајроне.“ Ни на чије каламбуре као на КоМОНЕ 56 је се тако полпуно применити 547 нцуског песника Делила :

Те одетђопг епјапе гаје "ба хаашуајв 200: еђ де Гојвтуе!6,..