Omladina i njena književnost (1848—1871)

512 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Костић је држао да је песнику, који је свет за себе, који је на земљп оно што је Бог на небу, да је песнику све допуштено. Он је писао све што му је на памет долазило. Он је радио као немачки "песници 5Гитт,. ита Птатд периоде, исто онако детињасто и манито, не много боље од Симе Милутиновића, не сувише далеко од Ђорђа Марковића. Оно што је говорио о једној Змајевој песми, може се са пуно разлога применити на велики део његових разбарушених песама: „То је смеса, то је збрка, то је каос. Душевни каос, или каотично стање душе.“

Силом свога генија он је ковао нове речп, правио нову синтаксу, стварао свој, особени српсеп језик. Обични људи и недовољно генијални песници рекли би костур, а он ће рећи коштаник. У својој песничкој врућици он ће рећи речи које ни пре ни после њега жив и паметан Србин није изговорио: изниклица, неокрунка, санци полетанци, плакајница, покајка, сунчанарка, плетисанка, увданак, битангашш, осалка, гуд, жур, стен, вир, вап, дуј, кив, подоб, тез, неверад, увојан коситрес, векотрај, ликомет, скотомир, непровар, недровир, вевље, кајно, измичар, и тако даље, стотинама ! : њега има оваквих стихова: -

Љубавни пупак до згоде ће тај

Разавит дивно зревни летњи дај. или:

У го ноћи превесељке |

Са нетренке теревенке

Загрејан се дигох дома.

или најзад:

„Коло водим, Неда-гривне Параћинке милостивне:_