Opis granične linije između Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Albanije

НАПОМЕНА

Граница између Краљевине Југославије и Краљевине Арбаније повучена је на основу Лондонског протокола од 1913 године и одлуке Конференције Амбасадора, у Паризу, од 9 новембра 1921 године.

После Балканског рата од 1912 г., Велике Силе добиле су право Лондонским уговором од 17/30 маја 1913 г., да одреде границе независне „Арбаније. Велике Силе извршиле су тај задатак на Конференцији Амбасадора у Лондону те исте године, закључивши т.зв. Лондонски протокол о тим границама. Одређене су две међународне комисије од претставника шест Великих Сила у свакој, које су имале да изврше разграничење Арбаније. Прва комисија имала је да изврши разграничење од ушћа Бојане до Охридског језера, а друга одатле до мора. Обе комисије отпочеле су рад на терену. Комисијф за јужну арбанску границу завршила је свој рад протоколом потписаним у Флоренцији 17 децембра 1913 године („Флорентински протокол"). Међутим, Велики светски рат спречио је даљи рад поменутих комисија за разграничење, а после рата Скупштина друштва народа донгла је резолуцију, 2 октобра 1921 г., приликом пријема Арбаније у своју средину, по којој је Конференција Амбасадора добила право да утврди арбанске границе.

Користећи се тим правом, које су Велике Силе и у Лондону раније имале, Конференција Амбасадора донела је одлуку 9 новембра 1921 г., у којој каже, „да има места потврдити трасу границе Арбаније, онакву какву је била утврдила 1913 г. Конференција Амбасадора у Лондону: и „да је Комисија за разграничење која је саставила завршни Протокол својих радова у Флоренцији, 17 децембра 1913 г., на терену утврдила јужне границе Арбаније"“.

Том својом одлуком, која се односи на целокупну границу између Арбаније и Краљевине Југославије, од ушћа Бојане до тромеђе са Грчком, Краљевина Југославија добила је знатну исправку границе према Лондонском протоколу код Призрена и приличну исправку Лондонске линије код Дебра, ради обезбеде његових економских комуникација; Арбанија је добила место Лин, које је по Лондонском протоколу припадало Србији, а у области североисточно од Скадра извршене су незнатне измене Лондонске линије како у интересу Арбаније тако и у интересу Југославије. .

На основу одлуке Конференције Амбасадора, у Паризу, од 9 новембра 1921 г., одређена је једна Међународна комисија за разграничење Арбаније, састављена од претставника Велике Британије, Француске, Италије и Јапана, као и од делегата заинтересованих држава. Међутим јапански делегат није узимао учешћа у радовима комисије.

Ова Међународна комисија отпочела је рад на терену у 1922 години и исти завршила средином октобра 1925 године. Међутим, потписивање свих завршних докумената, дефинитивно је завршено протоколом потписаним у Флоренцији 26 јула 1926 године („Флорентински протокол“).

Ради повлачења на терену граничне линије, иста је била подељена од стране Међународне комисије на 6 секција.

Секција А почиње од границе територијалних вода Јадранског мора, близу ушћа Бојане, до врха, кота 2093, брда Вила. Ова секција подељена је на две потсекције, од којих потсекција А1 иде до северо-западне обале ЛичениХотит, а потсекција А2 од ове тачке до брда Вила.

Потсекција А1Т обележена је са 11 нумерисаних граничних каменова и са, 4 помоћна знака за обележавање. Потсекција А2 обележена је са 27 нумерисаних граничних каменова.

Секција В почиње од врха, кота 2093, брда Вила и завршава северо-западно од Ђаравице (к. 2530). Ова секција обележена је са 30. нумерисаних граничних каменова.

Секција С почиње од врха коте 2530 и завршава на седлу Ћафа-Прушит, к. 652. Она је обележена са 14 нумерисаних граничних каменова.