Opštinske novine

Јован Ђорђевић, професор историје.

Београд иресшониџа —- (Педесет година из Поменули смо у прошлом чланку овога „ревиа" да су Турци Свимтовским миром (августа 1791. год.) добили од Аустрије Београдски Пашилук и да је тако и Београд постао саставни део турске царевине. Турска је војска ушла у Београд октобра месеца а исте године под командом Бећир паше кога султан беше поставио за пашу Београдског Пашилука. Кад су турски комесари примили Београд, изашла је из њега, под командом немачког официра, и једна српска чета („фрајкора") под оружјем. Добро наоружана, извежбана у војничком ходу и руковању оружјем, запрепастила је турске комесаре ова чета бивше турске „раје". Забележено је, да је један од ових турских комесара рекао: ,комшије, шта ви то начинисте од наше „раје"? Гонећи кроз Србију аустријску војску Бећир паша је видео да је земља скоро опустела, јер је велики део народа био избегао или у шуме и гудуре, у „збегове", или на ону страну Саве и Дунава. А земља без народа није ни од какве користи ни за пашу ни за султана, јер не би од ње имали никаква прихода. С тога, у име турског султана, Бећир паша издаде један проглас и у њему објави народу: да му је султан, по својој великодушности, опростио што је у рату помагао Аустрији и позива га, да се из „збегова" по шумама и из крајева преко Саве и Дунава врати на своја напуштена имања; а ако се не буде вратио до одређенога рока имање ће му бити одузето и предато другоме. А у другом једном прогласу је забранио јаничарима да се врате у Београдски Пашилук јер их је пре овога рата са Аустријом и ту било доста. Султан Селим III је био увидео слабост и неспособност своје војске — јаничара, према боље извежбаној и боље спремљеној војсци аустријској и руској, које су биле „стајаће" војске — „кадар". Стога је био решио да укине ту непослушну и самовољну војску и да уведе војску сталнога кадра — „низам". Једино са таквом војском, мислио је он,

нове државе Србије историје Београда) моћи ће да спречи даље губљење појединих делова своје царевине. И одлучио је да прво почне уништавање јаничарске силе и моћи у граничним областима према Аустрији, где су, будући далеко од Цариграда, били самовољнији и непослушнији. И паша Београдског Пашилука, Бећир паша је извршио ту жељу султанову и јаничарима није допустио повратак у Београд, као ни у остали део Пашилука. Паша је поставио турске власти али им је забранио да народу чине зулуме и неправде. Да би учинио крај ранијој тиранији турских чиновника, при наплати порезе и других давања, он је те финансијске прслове поверио народним кнезовима. Београдски Пашилук је поделио, као што је и раније било, на дванајест нахија и за сваку нахију је сам народ одредио старешину — обор-кнеза. Нахије су подељене на кнежине и у свакој је народ изабрао кнеза. Кнежине су биле састављене из појединих општина. Паша је почео управљати Пашилуком у договору са обор-кнезовима и кнезовима. Таква мудра и добра пашина управа учини те се многе избеглице вратише са своја напуштена имања и убрзо се уверише да Бећир паша хоће искрено да управља народом као што је недавно и обећавао у име султаново. Данак султану је био утврђен на 400.000 гроша (по 20 гроша од ожењеног човека, јер су га само они плаћали). Паша је договорно с кнезовима одређивао и остале трошкове као: за издржавање паше, и свите његове, за оправку путова, мостова, градова (тврђава) и т. д. Сва ова давања кнезови су сами скупљали од народа и предавали паши. „Раја", народ, је имала да даје само царска и спахијска давања. Спахије су примале са својих спахилука само свој десетак од годишњих прихода у житу и вариву. Спахије су према народу били пажљиви и умерени у узимању дохотка. Кнезови су свршавали све административне послове у народу и судиле су мање