Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 507

и к. Војну Главну Губернију у Србији" од 1915. —1918. год.: Журно се дао на преправку утврђења, на рашчишћавање рушевина од жестоког бомбардовања 1717. год., на чишћење града итд., али је према грађанском становништву поступао тако, да су не само доморотци Срби почели да се ратосиљају оваквог „ослобођења" хришћанским царем, већ да су и први немачки колонисти, који су одмах за војском у приличном броју били нагрнули у Београд, почели у велико да беже натраг преко Саве и Дунава. Већ 0'Двајер извршио је поделу, која је била карактеристична за све време доцније хабсбуршке управе у Београду: поделу на „немачки град", створен од првих колониста, а који је заузимао у главном крајеве данашњег центра, и на „српски град", чије је средиште било у данашњој Сарајевској улици. Из радова пок. Виловског знамо, да се српско-православна Саборна Црква међутим налазила. скоро на истом месту где и данашња, али да је само ограничен број српских патрицијских породица имао права становања око Саборне Цркве, док је све остало српско становнишгво било упућено на речени „српски град". Српски и немачки град имали су сасвим одељене општинске управе. Такође знамо из дела пок. Виловског, са коликом су брзином у Београду ницале силне католичке цркве и манастири. Још у јесен 1718. год., дакле свега неколико недеља после потписа Пожаревачког Мира, упутио је „градски судија" (нека врста постављеног градоначелника) немачког града, Фридрих Штадлер, представку у Беч, којом се жали против самовољне управе ђенерала 0'Двајера. Без сумње, да су Срби имали још куд и камо више разлога да се жале, само што се на њихове жалбе ћесаровци нису много освртали. Ђенерал гроф Најперг, који је после Пожаревачког Мира обишао Северну Србију као царски комесар за утврђивање нових граница са Турском, поднео је бечком Врховном Ратном Савету рапорт, у коме вели, да ћесарске војне власти са домаћим становништвом поступају недостојно. Сад пак, пошто је примљена жалба и од претставника новонасељених и повлашћених Немаца, решише се у Бечу да нешто предузму. Царска Дворска Комора поверила је својим високим функционерима Терлихскрону и Хелблингу, да изврше анкету по жалбама изнетим у претставци градоначелника Штадлера. Њихов извештај Јтоднет под 31. децембром 1718. год. (фасц. 77. ц, и к. Дворске и Државне Архиве) у драстичним речима потврђује све наводе Речене претставке о самовољи војне управе грофа 0'Двајера. Међутим, ни у самом Бечу при свем том нису имали баш ни најмање широкогруде погледе на управљање новозадобијеним краје-

вима Србије. У октобру 1717. год. упућена је у Београд и Северну Србију нарочита комисија, са задатком, да „испита најподеснији начин управног уређења нових крајева". А под тим „најподеснијим начином управе" подразумевало се у првом реду што интензивније пореско оптерећење Србије. Познато је да су државне финансије „аустријских наследних земаља" римско-немачког цара биле, као толико пута пре и после оног времена, на ивици банкрота. У том погледу је врло значајно једно од начелних упутстава управљено тој комисији као основица за даљи рад, под 7. октобром 1717. год., а где се вели, да нове крајеве ваља не само одржати и уредити, већ и што боље „искористити" (пи !2шеззеп), те да при том ,,ваља што је могуће мање отступити од метода, којима су се служили сами Турци у искорпшћавању земље, те на истој основпцп и у истом виду уредити поједине врсте дажбина, које се од становништва имају да наплате". Да ли је чудо што је код оваквих појмова о исцеђивању земље српско становништво убрзо почело речима „преврни Боже!", које доцније постадоше крилатица у нашем језику, да прижељкује повратак Турака. Резултат Штадлерове претставке, Најперговог рапорта, многих других усмених и писмених жалби и комисијских извештаја било је сазивање нарочите конференције, која се састала у Бечу 3. августа 1719. год. под претседништвом самог освајача Београда, принца Евгенија Савојског, а ради решавања о преуређењу управе у „неоаквистичким" („новозадобијеним") крајевима, како се то онда говорило у ондашњем немогућем службеном језику, испреплетеном небројеним деформисаним латинским изразима. На тој је конференцији састављен опширан мемоар Дворској Комори, где има и симпатичних ствари („да се како нови насељеници, тако и староседоци сматрају као слободни порески обавезници, да ни у ком случају не могу бити доведени у однос кметства или њему сличан, да се према њима има да поступа правично и да несме да им се нанесе никаква неправда или увреда"), али где се нарочито подвлачи потреба за што јачом колонизацијом, разуме се немачком. Колонистима, вели се, треба обезбедити велике повластице у погледу преноса имовине, ослобођења од многих пореза и такса. Као плод те конференције односно њене претставке јавља се нешто више од годину дана доцније, септембра 1720. год., увођењем нове „Земаљске Владе" или „Земаљске Управе" у Београду, којој је такође високо војно лице на челу, али која по суштини својој има више карактер грађанске управе. Ако хоћемо да останемо код упоређења са много доцни-