Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 509

Што се касарна тиче, то их је подигнуто много и великих. Кад је 1910. год. грађена садашња палата Прометне Банке, на углу Кнез Михаилове и Кнегиње Љубице улице, наишло се на управо џиновске темеље неке велике зграде. Пок. Виловски је тада у једном врло занимљивом чланку (у београдској „Штампи", ако се не варамо) утврдио, да су то темељи негдашње велељепне „Александрове Касарне", назване у част кнеза Карла Александра Виртембершког. Није без интереса напоменути да је у Београду тада постојала добро уређена пожарничка служба, којој је као основица послужила „Ватрогасна Уредба" града Брна. У погледу старатељских и сирочадских послова важили су прописи, који су постојали за Доњу Аустрију. Приликом насељавања београдског „Немачког Града" нарочита је пажња обраћена занатима, њиховом развијању и учвршћивању. При том треба нарочито подвући, да је по једној уредби изданој од стране „Земаљске Управе" општинска управа „Немачког Града" (из података који нама стоје на расположењу не може се тачно утврдити, да ли су иста ограничења била прописана и за „Српски Град") имала строго да се држи одређених контингената приликом давања дозвола за отварање занатских радњи, а како би се ограничила кокнуренција, а појединим предузећима обезбедио развитак. Тако је на пример број концесија за обичне пекаре био у „Немачком Граду" утврђен на 8, за „француске" (луксузне) пекаре на 2, за касапнице на 12 итд. Мислимо, да ће од извесног интереса за читаоце бити (јер се тиме може добити приближна слика о ступњу живота односно животног стандарда у ондашњем Београду), ако, по неком извештају бр. 563 од 18. фебруара 1724. год., изнесемо, каквих је све занатлија и у коликом броју било у београдском „Немачком Граду" почетком поменуте, односно крајем 1723. године: Касапа 12 (Адам Клиб, Јохан Сеч, Матија Минстер, Данило Брунер итд.), пекара 8 (Вилхелм Бауман, Јосиф Вајс, Ханс Михајло Карл и др.), пивара 4 (!); „хирурга" (лекарских помоћника) 2; берберин 1; обућара 11 (Себ. Арнолд, Антоније Мошнер, Антоније Лебши, Јос. Ант. Грубер итд.); чизмара (посебан еснаф) 3 (Јован Каповари, Антоније Бабић и Матија Вернавић); кројача 12 (Јох. Мих. Сигел, Јохан Голбицер, Јос. Шпец итд.); златара 2 (Криштоф Бауер и Кристијан Форхтнер); столара 8 (Јован Михајло Фридел, Јох. Кисенцајхнер, удова Андрије Најфолера, Конрад Хубер и др.; из овог се види, да су по ондашњем уређењу и удове могле задржати занатску концесију преминулог мужа); бравара 5 (Мартин Робалт, Хајнрих Хецтроф и др.);

стаклара 3 (сразмерно мало, с обзиром на стално врло живу грађевинску делатност!); ковача 5; колара 4; плетара 8; стругара 4; зидара 2 (и опет за чудо мали број; међутим, пошто је већи део нових грађевина дизала државна, односно војна управа, то је вероватно да су оне грађене „у режији"); грађевинара 3; часовничара 1; седлара и ташнера 8, сапунџија 3 (међу њима се помиње неки Јаков Пик, као „изван еснафа", а неки Михајло Видман као „ислужени војник"); у осамнаестом столећу врло важни занат произвођача перика („барока", како се вели код нас) представљали су у црно-жутом Београду три мајстора: Фрања Тома, Самуило Гелиг и Фрања Адам Сајбер, док су шеширџиски посао делила само два конкурента, Ханс Георг Бах и Георг Хајнрих Мај; затим је било: кожара 2; вртљара 3; рибара 6 (све чисто немачка имена; значи да су и у том старином укорењеном домаћем занату били Немци узели маха у Београду); ужара 3; лимара 2 (истог презимена, вероватно браћа или браћа од стрица); крзнарски занат, у 18. столећу, а и доцније много поштовани међу Немцима, представљали су у Београду 3 мајстора: Валтазар Бојенц, Михајло Герстер и Михајло Симон; у списку се нарочито наглашава да су „сва тројица београдски грађани"; једини ковач оружја, који је радио или поправљао сабље ћесарским официрима и шпаде племићима и магистратским органима, који су имали право да их носе, био је мајстор Ханс Георг Мителмајер; једини лецедер Јован Михајло Рот, једини чешљар Фрања Микер, једини фарбар за свилу Ханс Георг Симон, једини плетар чарапа Јохан Ослиц, једини власник радионице дугмади Андрија Гаспар, једини ливац Феликс Јериг, а једини пушкар Јохан Рајхарт. У извештају се набраја поименце још известан број обућара, кројача, ковача и вртљара, који су „сви доброг стања, снабдевени мајсторским правом и завичајницом", а који желе да буду примљени у дотичне еснафе. Једна од типичних расних црта, која се испољавала код тадашњих београдских Немаца јесте искључивост и тежња ранијих насељеника, да себи, поред што бољег привредног положаја извојују и у друштвеном погледу положај неких патриција, тек у сваком погледу што већа преимућства над новодошавшим насељеницима. О томе нарочито сведочи невероватно висока такса, коју је општинска управа београдског „Немачког Града" била одредила за пријем у београдско грађанство. Та је такса износила не мање него — 10 форинти. Треба имати на уму, да је то била сума, од које је у оно време нека скромна малограђанска породица за нужду могла живети два месеца. Та неколико деценија доцније потписала је царица Марија Терезија познату наредбу, којом повисује плату