Opštinske novine

Д-р Милош Ђ. Поповић, лекар

Рационална организација социЈалне помоћи у београдској општини

II. РАЦИОНАЛНА ПОМОЋ Рационалност у указивању помоћи састоји се у томе, да се са минималним средствима постигне највећи резултат, у овом случају највећа могућа помоћ. Као што смо у ранијем чланку видели, две су врсте содиално слабијих којима се указује помоћ: Прво, они који су за рад неспособни стално (инвалиди), или привремено (болесни), или су то деца још неспособна за рад, или стари који су такође неспособни за привређивање услед старости. Они не представљају никакав привредни елеменат и падају потпуно на терет другима. Наше старање треба да буде управљено на то, да деца што мање умиру и да што пре и што солидније буду спремна за привређивање; да способност за рад и привређивање што дуже траје; да се што мање болује и умире (пре времена) и да буде што мањи број инвалида (од слабости —- хроничних и неизлечивих болесника, нарочито од туберкулозе) као и пре времена стараца! Други су они, који су за рад потпуно способни и здрави, али немају посла и због тога и они падају на терет другима, или су осуђени на гладовање и сваку другу оскудицу, услед чега чешће и теже обољевају и тиме постају неспособни за рад и увећавају ону прву групу социално слабијих. У ранијем чланку изнели смо да су превентивне мере такође од велике важности и да се помоћу њих може такође вршити рационална социална помоћ. Најбољи пример за ово нам даје алкохолизам. Познато је да радници највише страдају од алкохола и да је један од најважнијих задатака борбе противу алкохолизма, баш рад на сузбијању алкохолизма код радног света и сиротиње. Ако општина не буде предузимала никакве мере за сузбијање алкохолизма, биће последица, да .једач велики број алкохоличара

услед обољења, неспособности за рад, преране смрти, душевних болести, разних изгреда, злочина, проституције, повећања и погоршања других болести, нарочито венеричних, осиромашења, упропашћења породичног живота, незбринуте породице и деце, пада на терет Општини и друштву и стаје их не само огромне суме новаца за њихово лечење, издржавање, судске трошкове, дангубе и друго, већ они представљају сталну опасност за друге становнике чији живот и имање сваког часа могу да угрозе. Ако дакле Општина, друштво и држава хоће рационално да указују социалну помоћ својим грађанима, они би у овом случају били дужни да превентитним мерама сузбијају алкохолизам. Превентивне мере би биле разноврсне; прво да помажу приватну иницијативу и организације које то већ добровољно и с највећим одушевљењем и вољом раде. На жалост, Београдска општина као и многе друге, већ дуг низ година у своме буџету не уноси ни пет пара као помоћ друштвима трезвености, а која би, са сразмерно мало средстава, могла врло много да ураде, да шире поуке, држе предавање, растурају летке, листове, брошуре, слике и да раде на спасавању пијаница и њихових породица и т. д. Друга превентивна мера за сузбијање алкохолизма била би да се помогне производња и потрошња б езалкохолних пића и отварање безалкохолних локала: млекарница, здрављака, безалкохолних ресторана, и т. д., и у исто доба да се забрани отварање нехигијенских и у сваком погледу убитачних ракиџиница, бифеја, продавница ужичких производа (ракије) смештених по подрумима и ћумезима у центру и на периферији, а које највише похађају радници и у којима често остављају и последњу своју пару. По статистици општинској Београд је попио прошле године преко 15 милиона литара разног пића, док је само нешто више потро-