Opštinske novine

уцШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 1535

никнути културом времена и свесни дивних те ковина модерне технике и науке уопште, не примају на веру „чуда" појединих ловаца бога ства и Љ УД И неспособних за моралан и научан рад. „Чудотворна моћ" свакојаких друштвених паразита и малоумних надрилекара са дипломом или без дипломе, са периферија или из центра града, храни се и јача благодарећи једино наивној вери масе у њихово „чудо", које никада није издржало ни најблажу научну критику. Вођа модерних надрилекара, Цајлајс из Галспаха, са својег гледишта поступа сасвим умесно кад своје пацијенте, регрутоване већином из широких маса сиромашног становништва са велеградских периферија, држи у мраку незнања своје „методе", јер је свестан, да је блеф, који му пружа огромна богаства, много пута пропао под ножем научне анализе и објективног критичкст мишљења: Васермана, Аркоа, Нидермајера, Поланда, Витмана, Форгеса, Стокласе, Лазаруса и других познатих светских научника. Лик с правом тврди да ће плиткоумни трабанти старога лисца Цајлајса учинити своме учитељу медвеђу услугу, ако покушају да галспашку опсену „објасне", т. ј. истерају на научну чистину, што би значило демаскирање добро смишљене лажи и ликвидацију једног неморалног и рафинованог гешефта са блаженом простотом, људи, чије се злехуде зараде, крваво стечене у загушљивим фабрикама и данашњој експлоатацији, тако вешто улевају у касе ових великоварошких мађионичара! Епидемија модерног надрилекарства, која је због своје привидне јефтиноће захватила понајвише сиромашни градски сталеж, у истини претставља врло скупо лечење с обзиром на опасност по народно здравље и живот, како то убедљиво доказује Лазарусова статистика жртава услед зрачења Цајлајсовом „методом" (види даље). Сем тога није за пренебрегавање ни велика економска штета, коју превареним пацијентима наноси лечење по разним надрилекарским „методама". За свако је жаљење на пример наша београдска перифериска сиротиња, која ускраћује себи добру храну да би се „лечила" гледањем у електричне варнице и разнобојне лампе у мрачној соби мађионичареве филијале. Један добар ручак за туберкулозног вреди више него годину Дана шарлатанског „зрачења" чудотворним буздованом! . . . Да би се могао бранити од надрилекарског варања, наш свет, а нарочито онај економски мали човек, треба да буде ближе упознат са карактером и мотивима рада, а нарочито са „успесима" великих непријатеља човечанства, а то су МОДЕРНИ НАДРИЛЕКАРИ. Нема науке која би тако живо интересовала људе као медицина. Баш због тога што у центру својих стремљења има старање о здрав-

љу појединаца и читавог друштва, лекарска је наука од свих осталих човеку најближа јер долази у непосредну и најинтензивнију сарадњу са нагонском себичношћу индивидуума и његовом природном тежњом да добрим здрављем укрепи своју садашњост и осигура солидно здравствено наслеђе будућим генерацијама. Зато се о медицини највише и свагде дискутује, радо се размишља о прошлости њених напора и с нарочитим интересовањем прати сваки њен напредак... „Јер нико не омрзну на своје тело, него га храни и греје" — вели апостол. СВАКО ХОЋЕ ДА САВЕТУЈЕ И ЛЕЧИ . . . Па ипак, мало је људи који ће свој однос према медицинској науци ограничити само интересовањем. Већина се тиме не задовољава. Шта више многи лаици сматрају себе за позване и спремне да своје оболеле ближње помажу „саветима" па и „лечењем". Лаичка наклоност ка саветовању и лечењу је позната особина дубоко укорењена у природи многих појединаца. Мало је таквих лаика, који ће себи ускратити задовољство да својим оболелим пријатељима и познаницима посаветују и препишу какав веома добар лек, који је већ неком помс-гао. Понеки од свих самозваних лекара, — напомињем опет, они живе данас већином на широкој градској периферији, имају чак и своју патентирану „тајну" лечења, каКву чудотворну методу, која је много пута од научника била већ остављена као бесмислена, па и штетна. Сетимо се само Пољшака и његовог чуда од лечења. Лечио је рака давно одбаченом оловном машћу. Ретко ће који од нестручњака предавати математику, компоновати, вршити функције књиговође, инжињера, адвоката, па и каквог занатлије, али је много непозваних и неспремних, који се не устручавају да на један ненаучан, вехементан, дрзак и много пута фаталан начин, дирају у навеће благо човеково, у његов живот и здравље. Наравно, лаковерни, непросвећени грађани, па и они међу образованим, који су склони авантурама и вери у чудо . . . прве су и најчешће жртве оваквих свезнајућих и волшебних шарлатана. Славни интерниста Томајер радо је пред слушаоцима понављао анегдоту о једном цару, којега је дворска будала убедила да је најраспрострањенији и најбољи занат лекарски. „Ја сам се учинио, рекао је он цару, као да ме боли зуб. Привезао сам преко образа мараму и стао на раскрсницу. Сваки који је прошао поред мене, посаветовао ми је по нешто". Само што су у овој анегдоги савети били свакако бесплатни . . . Када би се за сваку болест тражио прави лекар благовремено, не би било ни половине запуштених, застарелих и неизлечивих болести. Многа је болест постала таква, јер је у првим данима, када је било највише наде на оздрављење, била третирана од свакоја-