Opštinske novine

ких самозваних лекара: баба-врачара, бербера, вештака за намештање ногу и руку, травара, ковача, бивших апотекарских слугу и болничара, који умеју да пуштају крв, свезнајућих суседа и пријатеља и сваке друге врсте народних лекара. Не треба ни истицати да ови надрилекари не само што нису у стању да озбиљну и злу бољку отклоне, него је често својим бајањем, „лечењем", „операцијама", а у данашње време струјом и лажним „зрацима" погоршавају и запуштају, и тиме болесника доводе у безнадно стање, у коме се после тога и опробани лекари с муком сналазе. Много је болесника — нарочито сиромашних грађана, лечених најпре од самозваних лекара, морало да пропадне, захваљујући лаковерности света и несавесности надрилекара. Па ако се и не упропасте здравствено многи, који наседају на лепак шарлатансгва и преваре, губе драгоцено време и мучно стечени новац, који дају за привидне и штетне услуге. Паре бесциљно и лудо бачене у џепове оваквим фушерима, никада се толико не жале као новац који је домаћи лекар с муком и добром савешћу зарадио спасавајући болесника често од очигледне смрти . . . Пре рата било је мало лекара, па се тиме објашњавало тражење надрилекарске помоћи. Данас, у доба снажења свеколиког прогреса, нема недостатка у лекарима. Бар га нема у великим градовима као што је Београд. Али, нажалост, ни у надрилекарима. Ови су шта више у великој моди. Некаква мистична вера у чудо, а можда и мржња према лекарима, гони малограђанина да поред великог броја добрих и спремних стручњака тражи надрилекара. Томе се не треба чудити. Има много решења која понеком модерном човеку данашњег друштва диктира примитиван, атавистички човек, који прикривен рухом цивилизације и обуздан културном свешћу дрема у дубинама природе свакога од нас, али по неки пут ипак проговори у тренутцима безвољне малодушности и очајања. Човеку су од вајкада импоновале тајанствене силе, које су, наравно, у људској фантазији, дејствовале најпре кроз мађионичаре, бербере и видаре рана, да би се преко разних особењака, хоџа и баба-врачара, прешло на модерне Цајлајсе, Полшаке, Суворине, Садиковиће, Куленовиће, Хелере и др. надрилекаре. Од ових, понеки отреситији узимао је у помоћ егзактне физичке резултате, да би са својим занатом био »зиђ 51§по баеп(лае«. Тако у XVIII. веку, када је био пронађен магнет, Мезмер надрилекар искористио је магнетизам за своју методу лечења, те су, ето, још онда биле приређиване сеансе „чудотворног" лечења, које доста потсећају на галспашке сензације са њиховим високо-фреквентним струјама, које дејствују заједно са алфа и гама радио-хелиоактинијумовим зрацима, које још више, него овим називом, збу-

њују свет „чудом" минутних дијагноза и секундних лечења свих могућих болести. Нема сумње да ће и модерна епидемија Цајлајсове методе ускоро изветрити, али ће се тада ипак наћи какав још модернији Цајлајс, који ће, можда, још бомбастијим називом некаквих ултра-пенетрантно-надреално-космичких зракова, доводити у забуну лаковерне лаике, као и оне који мисле, да од науке немају више ништа да очекују и у којих је одавно „зашао ум за разум". „СВЕ ЗНАЈУ И СВЕ РАЗУМЕЈУ" Па шта је узрок ових заразних појава, већином градских, које данашње културно друштво управо срамоте и понижавају? „Јавност је и сувише готова да слуша гласове нестручњака. Ови на демагошки начин, и без икаквог осећања одговорности, разносе то што су прочитали, можда само из каквог научног речника, и то, наравно, без разумевања. Ово им није потребно, јер за њих не постоје никакви тешки и неразрешиви проблеми. Они „све знају и све разумеју"■ Јер ново теле не боји се тигра —• вели једна оријентална пословица. На другој страни успеху надрилекарства помаже и сама психа масе, чије су преставе често детињски наивне природе и заразне мање-више за свакога, који се пусти да без критичког мишљења у ту масу утоне. Зато и није чудо, што су и у нас, у Београду, многи изрази негодовања, кораци, објективне резолуције и меморандуми остали усамљени као гласови многих вапијућих. Треба жалити што по гдекада и штампа заборавља на своју културно-просветитељску улогу те понеким надрилекарима и њиховим „чудима" разноси незаслужену славу. Тиме се наноси велика штета највише сиромашном свету паћеника, који се буквално исцрпљују и здравствено и економски. Не треба губити из вида да и модерно надрилекарство, нарочито Цајлајсово шарлатанство користи једино Цајлајсу и компанији. Поједини чак и угледни листови бранили су Садиковића, Суворина, Полшака, а нарочито модерну звезду надрилекарства недоученог аустријског „инжињера' Валентина Цајлајса из Галспаха. НАДРИЛЕКАРИ „СПЕЦИЈАЛИСТЕ", НАРОДНИ .ХИРУРЗИ", „ИНТЕРНИСТЕ", „ГИНЕКОЛОЗИ", „ПСИХИЈАТРИ", НАДРИЛЕКАРИ „РАДИОЛОЗИ" Од вајкада је било надрилекара у свету. У нас, у Чехословачкој и већини културних држава закон гони њихов преступан рад. Неке земЉе, например Немачка па и Америка, трпе их док не нанесу штету болеснику, за које случајеве и њихови закони предвиђају строге казне. У аустриским градовима, где није законски допуштено, у ствари надрилекарство цвета! То је прави рај самозваних лекара помоћу кога се чак и економски проблем решава на рачун лаковерног света, а по принципу док се једном не смркпе другом не сва-