Opštinske novine

0II Ш Т И Н С К Е НОВИНЕ

= Страна 1337

У е Јер С У се многи лакомислени и заведени вратили из Галспаха кућама разочарани, са запуштеном болешћу и празном кесом, која је че сто била пуњена од продаје крова над глав оМ ■ • • Поклонство Цајлајсу означава не науку већ љубав према одвратној системи лаког богаћења. Незнатно, понајчешће привидно и привремено побољшање, вреди ли да буде плаћено ценом пуне материјалне пропасти? Надрилекари обично „све знају и све могу да лече". Па ипак и међу њима постоји нека врста поделе по специјалностима. Према подацима које је навео Базала, у Босни су јако одомаћени надрилекари „хирурзи", који оперишу старцима мрену у очима (катаракта) или „вешто" разбијају каменчиће у мокраћној бешици, секу чиреве, ваде зубе и т. д. Своје „операције" они врше амбулантно: свуда и на сваком месту, наравно без појма о потреби чистоте, а када се операција заврши тровањем крви, онда је у очима пацијената криво све друго само не дрскост, незнање и нечистоћа надрилекара. Једна врста оваквих надриоператора, који се врбуЈу понајвише из редова паланачких брица и трљача, баве се искључиво пуштањем крви, чиме лече све могуће болести: пунокрвност, главобољу, рака, малокрвност и све што год хоћете ... дакле, пуштају крв и код онога коме би је требало додати. Други опет „народни хирурзи и видари" све ране лече лаписом (паклени камен). Једним истим комадом лаписа трљају и мажу све ране у једном месту не знајући да тиме преносе опасне па и смртоносне инфекције с једног болесника на другог. За сада толико о народним операторима. У надрилекаре „интернисте" („специјалисте" за унутрашње болести) могли би доћи народни травари, бивши болничари и слуге по апотекама, паланачке бабе - „вештакиње" и т. д. Са неколико стручно-неиспитаних трава, прашкова и чајева, помоћу неколико облога са водом, блатом, балегом и т. д., ови надрилекари исцрпљују сву терапију многобројних обољења противу којих се често тешко боре чак и опробани лекари и дугогодишње праве специјалисте. Нико од паметних неће веровати у лечење ових самозваних спеЦијалиста, макар и годинама проводили своју опасну праксу. Па ипак има још много у наРоду оваквих свесних или бесвесних штето1Ј ина. Жалосно је али је факат да и сама пеРиферија Београда многобројно обилује овим в Рло штетним друштвеним кукољем. Прелаз од ових надрилекара интерниста ка групи народних надрилекара психијатра (специјалиста за нервне и душевне болести) чине бабе врачаре, перифериске тетке, чароДејке, вештакиње које чарају, врачају, бацају

угљевље, зову духове и т. д. На тај начин лече од падавице („велика болест"), дрхтања, страха, несанице, породиљних грчева (еклампсија) и осталих болести, које нису у моћи и домени народних интерниста. На „резултате" оваквог лечења није се вредно ни освртати. Нарочиту врсту народних „психиатара интерниста" представљају понеке хоџе у Босни. Ови лече на тај начин што најпре саслушају болесника, затим исписују из корана неке речи (цитате) на комадић хартије и ове записе стављају пацијентима на оболело место да болест прође. Покаткад је потребно да се овакав запис стави у какву „свету воду", коју болесник мора да испије да би што пре оздравио . . . Кад понеки паметни хоџа нареди да болесник мирно лежи и на запис ставља мокру облогу и ова „метода побожног записа" може да помогне, наравно, највише због лежања и облога ... Веома је на гласу са свога зла „народно акушерство" и „гинекологија". Ово је надрилекарство у нашем народу готово најранијег порекла; оно је најраспрострањеније и по живот најопасније. Не само по селима већ и по великим градовима —■ као што из свакодневне београдске клиничке праксе знамо — постоје многе „бабе", назови бабице, бабе „трљачице", „видарице", бабе „докторице", канли-хебе ^крваве бабице), па и свакојаке „веште жене", које на дрзак, бруталан и увек прљав начин отварају женама материце да би изазвале побачај (М. Јовановић — ; Батут). За ово употребљују највише гушчија пера, игле, дуге ексере, вретена, разно корење, штапчиће и т. д. Па и неке школоване бабице искоришћују за ову сврху своје инструменте. Ову је врсту надрилекарства тешко спречити, јер жене често ни на смртном одру неће да издаду своје убилачке „помоћнице". Жене које после оваквих „операција" и остану у животу, у огромној већини пате од дугих, скупих и неизлечивих обољења материце и околних органа... Све ове надрилекарске специјалности имају своје знамените и познате у маси представнике, које су, нажалост, чак и по неки културни људи подржавали па и сада помажу. Ту долазе: Садиковић, интерниста, Тегелтија —• који лечи од змијског уједа, Куленовић — надрилекар за умоболне, београдски Суворин, који гладовањем код несрећних Београђана постиже некакво небулозно и неодређено „чишћење" органа, које није ничим потврђено са гледишта савремене физиологије и биологије; Полшак који је раком оболело ткиво мазао некорисном и одбаченом оловном машћу те је болест само напредовала. Сви су они довољно познати и последњих дана изгледа у потпуности онемогућени у своме „раду", те се на њима нећемо задржавати. ^е се)